Grad monaha i milionera. Najveći centar trgovine sa Indijom i Kinom, burmanske kulture i budističkog učenja. Mandalej, popularno nazvan Zlatni grad, moja početna stanica na upoznavanju sa ovom jedinstvenom i veoma fotogeničnom zemljom
Posle užurbanog Bangkoka za malo manje od dva sata slećem u MANDALEJ. Nekadašnja kraljevska prestonica, danas drugi grad po veličini, po satu je trideset minuta iza Tajlanda, a po mnogo čemu barem pola veka kaska.
Godišnje ovu zemlju poseti oko 4 miliona (više manje) što u poređenju sa tajlandskih oko 40 miliona znači ozbiljnu šansu da nećete sresti komšiju i sve ono što razvijeni turizam sam po sebi donosi.
Dakle sve što je Tajland izgubio Mjanmar još uvek ima. I mene je upravo to zanimalo da istražim.
Krećem od Mandaleja (Mandalay), uspavane lepote na reci Iravadi. punog znamenitosti nerazgovetnih imena. Kako nije bilo moguće za dva dana obići baš sve, napravila sam svoju listu pagoda, hramova, manastira, stupa komplikovanih naziva, najrazličitijih boja, ukrasa i arhitekture.
BRDO MADALEJ (Mandalay Hill) simbol grada koji ne treba propustiti. Tuk tuk, najčešće prevozno sredstvo u Aziji, nas ostavlja ispred dve grandiozne statue mitskog bića (pola lav pola zmaj) koje se nalaze i na novčanicama Mjanmara. Pri ulazu na sva sveta mesta treba da su ti pokrivena ramena i kolena, a izuvanje je obavezno.
Posle kišnog Beograda, prija vrelina i sparina. Postoje razni blogerski saveti kako da skratiš put do vrha koji je na 240 m, ali meni je baš zabavno da se penjem stepenicama, prelazim polako nivoe, srećem meštane, časne sestre, monahe, mačke i pse lutalice, sekvence iz života u ovom dalekom gradu, koji ima tako malo sličnosti sa nama.
Lokalci tvrde da je zdravo za telo i dušu prepešačiti tih 1729 stepenica i ja im verujem. Skoro dva veka ovo je mesto hodočašća Budista iz Mjanmara.
Legenda kaže da je Buda tokom jedne posete rekao da će u podnožju nići veliki grad, što se mnogo kasnije i dogodilo. Grad je i dobio ime upravo po ovom brdu. Statua Bude u zlatu koji rukom pokazuje u pravcu Kraljevske palate je mesto gde se vruje da je Buda stajao.
SU TAUNG PYAI PAGODA Posle oko 40 minuta, kada ti se dobro zavrti u glavi od svih pagoda i hramova, zlatnih statua Bude, mirisnih štapića, stižeš na vrh gde te čeka panoramski pogleda na ceo grad. Ovde svi dolaze da posmatraju zalazak ili izlazak sunca.
Pagoda je izgrađena je 1052. godine i renovirana je mnogo puta. Najpoznatiji restaurator bio je U Kan Di, poznat kao “Pustinjak na brdu” koji je tu proveo 41 godinu svog života prikupljajući sredstava za obnovu.
A tu su i monasi koji žele da vežbaju engelski jezik. I onda odgovaraš na sva ona pitanja koja ćeš slušati do kraja posete ovoj zemlji. Odakle si? Jel hladno tamo? Niko ne zna gde je Srbija, i ne prate tenis.
Inače na ovakvim mestima nije retko susresti se sa lažnim monasima koji za novac nude da vam pokažu znamenitosti i najbolje tačke koje samo lakolaci znaju, što je mimo pravila monaškog života.
Spustili smo se pokretnim stepenicama, što nas je dovelo na suprotnu stranu od naših cipela, pa smo dobar deo prošli bosi sve dok nismo uspeli da pronađemo tačno stranu od koje smo krenuli. Već je lagano padao mrak, dugo smo hodali u tišini za koju kažu da je kapija raja jer u njoj sve skrivene želje progovore. Ja sam ih sa pažnjom osluškivala.
MOST U-BEIN (U Bein bridge) se nalazi u Amarapuri, čije ime znači grad besmrtnosti, na jazeru Taungthaman. Ovaj najduži most od tikovine na svetu, dug 1,2 km i izgrađen 1850. godine, a danas je turistička atrakcija na koju svi idu kako bi posmatrali izlazak ili zalazak sunca. U zavisnosti od sezone ispod mosta je voda pa mnogi iz čamca hvataju najbolje kadrove.
Ovaj put je bio sušan period pa smo malo šetali i po mostu i ispod. Na mostu neko meditira, neko čita, neko samo prelazi, prodaju se sladoledi, suveniri, a i ovde monasi vežbaju engleski. Pitam ga da li ima neki savet za meditaciju i on mi daje kontakt za hram gde se radi vipasana na engleskom. Istog monaha sam srela posle u Jangonu, tako što mi je i tamo prišao i po istom scenariju pitao odakle sam. Kako je mali Mjanmar 🙂
Kinezi pridržavaju sunce za što bolju instagram fotku. Ispod mosta ljudi su sakupljali plodove kikirikija, mladenci su imali svoj foto sešn, brojni turisti pronalazili su najbolje donje uglove mosta. Pravi mali vašar na mjanmraski način. Gužva, ali je svakako interesantno videti.
Dok se vozimo promiču priče i nesvakidašnji prizori. Svuda duž puta su postavljeni keramički ćupovi sa vodom za piće za svakog prolaznika koji ožedni. Saosećanje je vrhunac ljubavi!
Nailazim na svečanu povorku.
U pitanju je ceremonija (Shinbyu) inicijacija dečaka u budizam što je veoma važan momenat u njihovom životu. Svaki muškarac mora da provede neko vreme u manastiru što se u burmanskoj kulturi smatra blagoslovom za celu porodicu. Siročiće i siromašne porodice koje ne mogu da priušte troškove ove skupe ceremonije, pomaže zajednica kao i porodice bez dece ili oni koji nemaju mušku decu.
Poput Sidarte Gautame koji napušta plamićki život i okreće se asketizmu, dečaci su obučeni kao prinčevi, našminkani i u svečanoj garderobi. Pravila ceremonije su jasna i precizna. Svako zna svoju ulogu.
Sestre dečaka mogu da učestvuju na ceremoniji samo ako su probušile uši. Nošenje zlatnih ili srebrnih minđuša predstavlja neku vrstu debija za devojke i daje im odgovarajući status i mogućnost da se pridruže verskom obredu svoje braće.
Boraveći u manastiru, početnici moraju da poštuju sva pravila kao i da proučavaju budističke spise. Trajanje boravka u manastiru mogu da variraju od nekoliko dana do nekoliko meseci ili godina. Za neke se može se ponoviti više puta u toku detinjstva i mladosti, a u nekim slučajevima to će biti njihov izbor do kraja života.
Posle samo dva dana u Mjanmaru, puna sam doživljaja i priča. Foto-aparat nikada nije u torbi. Kakva inspiracija! Još jednom dobijam potvrdu o onome u šta odavno verujem – Poput ljudi, najlepše su one zemlje koje ne obećavaju spaktakl, već te samo iznenade na najlepši mogući način.
@desiderata.co
