Author: Jelena

Ako bih nešto upisala na listu mesta koje vredi videti u životu bio bi to mistični Bagan, sa svim svojim izlascima i zalascima sunca, bojama, istorijom koja izranja iz zemlje, danima koji protiču tiho i sporo. Treba ga obići bez ultimativnih vodiča, deset razloga i jurnjave, jer ovaj ogromni muzej na otvorenom i postoji da bi te naučio da usporiš

KRATKA ISTORIJA Bagan ili Pagan je bio prestonica nekoliko drevnih kraljevstava u Burmi i krasila su ga simbolična, moćna imena poput Grad uništivača neprijatelja, Zemlja bakra ili Isušena zemlja.

Između 9. i 13. veka tu se nalazilo preko 10.000 pagoda i hramova.

Nazivaju ga napuštenom prestonicom na reci Iravadi i bez sumnje je jedan od najmističnijih i najzanimljivijih delova Mjanmara. Na veoma trusnom području je, pa je od 1904. do 1975. godine zabaleženo čak 400 zemljotresa koji su mnoge građevine porušili ili oskrnavili.

BAGAN DANAS  Jedan je od najposećenijih delova Mjanmara upravo zbog bogate istorije, arhitekture i svoje autentičnosti.
Na oko 104 km2 ostalo je preko 2200 pagoda, stupa i hramova.
Podeljen je na nekoliko delova i hramovi su najbrojnjiji  u starom delu (Old Bagan).

KARTA ZA GRAD HRAMOVA Bagan je Arheološka zona, pa je obavezna kupovina ulaznice. Traje tri dana i morate je nositi sa sobom. Nama ih niko nije tražio, ali nikada se ne zna kada neko može da se pojavi.

Imajte na umu da su to sveta budistička mesta pa je potrebno poštovati praviila ponašanja i oblačenja (bose noge pru ulasku i pokrivena ramena i kolena obavezno)

ZABRANJENO PENJANJE Mnoge građevine su oštećene u poslednjem zemljotresu 2016. godine i od novembra 2017. godine zabranjeno je penjanje. Ako vas uhvate možete platiti veliku kaznu.
Možda se pitate pa zašto bi se normalan čovek pentrao ako je zabranjeno? Iznenadili biste se. Napraviti što bolju fotku za instagram je svojevrsna opsesija današnjih turista.

ODAKLE KRENUTI…

Postoje liste najpopularnijih i najznačajnijih pagoda i hramova, turistički info centar gde možete dobiti mape (dobre i lošije) i sve informacije. Ali sasvim ćete se dobro snaći, ukoliko samo pratite znake i osećaj. I samo lagano jezdite…

Najbolji i najjeftiniji način obilaska je iznajmiti bicikl ili električni motor, što pruža ogromnu slobodu u istraživanju.

Dok se vozamo prašnjavim drumovima, jedino nas e-motor, koji iako može da ide najviše 60 km/h, podseća u kom smo veku. Magični stari svet koji u jednom cugu možeš da istražiš toliko koliko ti to baterija dozvoljava.  Monasi sa mobilnim telefonima. Šta bi na to rekli kraljevi i oni koji su gradili ove divote?

Lepota i jedinstvenost ove zemlje je ta čvrsta ispreletanost prošlosti i sadašnjosti, sa kojom se sudaraš na svakom koraku.
Za razliku od Angkor Vata u Kamboži koji je takođe ogroman i prelep, ovde možeš stvarno da budeš sam, u mnogima da meditiraš i uživaš u miru i tišini.
Na tablama i stoji obaveštenje da ne uznemiravaš monahe koji su u molitvi ili meditaciji. Iz radoznalosti sam provirila…

Dakle, potpuno je jasno , zaboravite šoping, ludu zabavu i noćni provod.
U Bagan se dolazi zbog istorije. Izlaska i zalaska sunca. Po dozu magije. I tišine.

UTICAJ SADAŠNJOSTI NA PROŠLOST  Da nije sve tako bajkovito govore podaci da UNESCO bez uspeha pokušava da označi Bagan kao lokalitet Svetske baštine. Vojna hunta je restaurirala oštećene građevine, ignorišući drevne arhitektonske stilove i koristeći savremene materijale koji nemaju veze s originalima. Takođe je sagrađen i golf teren, auto-put i 61 m visok toranj vidikovac koji se ni malo ne uklapaju u arheološku zonu.

NAJLEPŠI HRAMOVI

ANANDA PAT je nasvetiji i najposećeniji hram u Baganu koji su od 11.veka gradila tri kralja, a njegov naziv u prevodu znači “Bezgranična mudrost”.  U njemu se nalazi 4 statue Bude svaka okrenuta ka jednoj strani sveta. Nakon velikog zemljotresa 1975. godine renoviran je više puta. Nazivaju ga Vestminster Mjanmara, ali intersantno je da je hram izgrađen dva veka pre engleske palate. Vernici su brojni, mole se u tišini i trljaju Budinu statuu zlatnim listićima za sreću i blagostanje.

ŠVEZIGON PAGODA  jedna je od najlepših u Baganu, izgrađena je u 11.veku koja je služila kao prototip za izgradnju kasnijih hramova. I ona je usled zemljotresa oštećena, pa je temeljno renovirana. Pored Švedagon pagode u Jangonu omiljena je destinacija budističkih hodočasnicka.
Šve na burmanskom jeziku znači zlato i u nekim hramovima sve sija i šljašti.

POZDRAV SUNCU PRIRODNA ATRAKCIJA

IZLAZAK SUNCA Zora je svuda lepa, ali u Baganu je posebno svečana. Ustajemo u 4,30 i vozamo se po mraku tražeći najbolju osmatračnicu i mesto gde ćemo dočekati novi dan. Na putovanjima radiš sve ono što ti kod kuće ne pada na pamet baš često.
Dok se vozimo po mraku, prilaze nam lokalci i nenametljivo obećavaju da će nas odvesti na tajno mesto odakle se pruža najbolji pogled, ne spominjući stotine turista koji tamo već čekaju.
Svesni da možda nećemo imati najbolju sliku, ali bez jurnjave i stresa sa jednog brdašceta posmatramo,  uz drevne hramove kao najbolje moguće kulise, kako se budi novi dan.
Priroda ume da priredi najlepše predstave i to svaki dan, potpuno besplatno! A najbolje fotografije ipak ostanu u sećanju.

POGLED SA VISINE U jednom trenutku nebo se zašareni od balona. Naravno, i u Mjanmaru postoji za svačiji džep po nešto. Ko želi da vidi Bagan iz ptičije perspektive uz šampanjac i jagode i to je moguće. Košta oko 350 $ po osobi uz rezervaciju nekoliko meseci ranije. Vožnja traje oko 45 minuta i ne lete u svako doba godine.

Kada smo bili klinci dok smo se klackali pevali smo pesmicu -Bolje u visini nego u prašini, a onaj ko je dole odgovarao bi- Bolje u fotelji nego na banderi…i to mi pade na pamet dok su baloni promicali iznad nas.

SASVIM OBIČAN DAN U BAGANU

Osim obilazaka znamenitosti, oduševljavale su me nestvarne scene iz života koje su se odvijale oko nas, poput sekvenci iz starih filmova. Najviše me je radovao kontakt sa ljudima. Jer u Mjanmaru još uvek, iako si turista, možeš da osetiš skromnost, nevinost i svetlost.

Tihi glasovi običnih ljudi je ono što me zanima na mojim putovanjima. Jer na prvi pogled svaka zemlja pokazuje različito lice od svega onoga što nam je poznato i to često može da nas zbuni, rastuži, uplaši.
Međutim, ono što oduševljava jeste da kada ostražimo slojeve kulture, religije, hrane, običaje, umetnost…dođemo do onoga što nam je slično. Samo ljubav pomaže da dosegnemo do onoga što nas sve kao ljudski rod spaja. Gde god da smo rođeni na ovom svetu. Pod uslovom da smo ljudi.

Nije retkost da vas pitaju da se slikaju sa vama. I to može da potraje.
Kada sam zagrlila ovu baku, osetila sam kako joj jako lupa srce, što me je rastopilo skroz.

ZALAZAK SUNCA I za oproštaj od jednog dana, dobro je naći malo uzvišenje. Uveče nema balona na nebu. Svi smo u istoj ravni. Pored mene Englez sa svojim partnerom na poš engleskom objašnjava koju je kompaniju izabrao za sutrašnji let balonom. Kaže zavidi nam na limenki piva koju pijemo i mom foto – aparatu. Počeh da pametujem nešto oko objektiva, kao koji bi bio idealan za ovu razdaljinu.
U trenutku spazih devojčicu koja bezbrižno vozi bicikl.
Pitanja su brojna. Suština života, putovanja, razgledanja tuđe istorije i života. Sa visine i iz prašine.
Moje pivo danas i njegov šampanjac u balonu sutra.
Na kraju, šta je važno u životu ?
Jel neko zna?

Tišina je nekada najbolji odgovor, koje god pitanje da ste postavili, piše u mudrim knjigama. A na to me je podsetio upravo Bagan.
Odoh sada malo u Jangon da posetim Švedagon pagodu u kojoj kažu ima više zlata nego u svim bankama Engleske zajedno.
Radoznali?

@desiderata.co

Za samo dva dana u ovoj zemlji shvatam koliko je puna istorije, znamenitih hramova i ludih frizura. Prošlost i sadašnjost se neprestano prepliću. Sve vreme će me pratiti osećaj da sam videla mnogo toga, a da zapravo još nisam videla ništa. Dakle, red mode, red istorije, čisto da nam se ne zavrti u glavi 

FRIZURE ZA DAME Pre nego što krenemo u obilazak novih lepota, prvo da se počešljamo na mjanmarski način. Nije teško, dovoljno je da imaš dugu kosu da bi mogao da je obmotaš oko češlja. Veoma praktična moda iz davnih dana. Šetnja sa plastičnim češljem nije ni malo čudna. Možda samo nama turistima.

DLAKE DONOSE SREĆU I još nešto, nokat na malom prstu se pušta zbog čačkanja ušiju i dokaza da si bogat i ne radiš u polju, pa ti se može. Mladeži imaju značenje u odnosu gde se nalaze na licu. Ako su blizu očiju, osoba plače često. Dlake koje rastu iz mladeža donose sreću i ne čupaju se. Onaj ko ima tri dlake baš je srećković, tvrde!

PRAVAC MINGUN…

Na oko 10 km od Mandaleja u oblasti Sagaing, nalazi se Mingun. To je mesto odakle ćeš se vratiti sa narukvicom od žada po kojem je ova zemlja poznata, malim lekcijama o sreći i puno fotografija. Što bi blogeri rekli Mjanmar je baš instagramičan, baby! 

MINGUN PAGODA (Mingun Pahtodawgyi) ili kako je popularno zovu Nedovršena pagoda na prvi pogled izgleda kao najveća gomila cigala na svetu. Toliko velika da je mnogi porede sa piramidama u Gizi.

Izgradnju je započeo kralj Bodavpaia 1790. godine uz pomoć robova, i od samog početka pratile su je loše priče. Kralj je bio sujeveran i sam je odlagao radove jer mu je neko prorekao da će završetak da izazove njegovu smrt ili uništenje zemlje. Kada je umro, izgradnja je potpuno obustavljena. Da je završena, bila bi najveća Stupa na svetu.

U njoj je sada mali hram. Pagoda je usred zemljitresa 1839. godine napukla i jedno je od omiljenih mesta za slikanje. Susret sa lokalcima je uvek neka lepa priča, jer su ljudi neverovatno ljubazni i nasmejani. I baš vole da se slikaju! Svi lokalci koji su došli da se pomole su bili svečano obučeni, posebno ove slatke devojčice. Na ovom mestu sam započela svoj projekat #ruž o kome ću tek pisati.

ZVONO MINGUN (Mingun Bell) Nedaleko od pagode se nalazi bronzano zvono teško 90 tona, i drugo je po veličini na svetu. Tu su i ostaci statua lavova koji su čuvali pagodu. I kao i svuda gde dolaze turisti, prepuno uličnih prodavaca svega i svačega.

HSINBYUME PAGODA ili (Mya Then Dan pagoda) poznata je i kao Svadbena torta pagoda. Za mene je jedna od najlepših zbog beline i ukrasa koji na slikama zaista liče na najlepše ukrašenu tortu ili na oblake. A hodanje po oblacima je moje srednje ime!

Taman kada pomisliš da si sve video, bljesne nešto sasvim drugačije, poput ove lepotice, puslice. Mjanmarska verzija Tadž Mahala nastala je 1816. godine iz ljubavi prema najvećoj ljubavi princezi Hsinbyume koja je umrla na porođaju.

FRIZURE ZA MUŠKARCE  Osim monaha koji moraju da imaju obrijane glave, sretala sam baš originalne fanki dase koji svojom ekstravagancnijom i kreativnošću privlače pažnju. Od davnina datiraju posebni stilovi koji su i danas aktuelni uz malo modernizacije. Na vrhu ostavljaju dužu kosu i prave repiće ili punđice.

Kreativni su i kada su boje u pitanju. Blanš je već standard, momci se hrabro farbaju u najluđe boje. Takođe, nije retko videti i lak za nokte na muškim rukama i sjaj na usnama.

SOON U PONYA SHIN PAYA građena je u 14. veku, a izgleda kao da je nova. U ovoj oblasti nalazi se 37 brda, i pagoda je na najvišem odakle se pruža fantastičan pogled. Mnogo zlata, statua bude, raznobojnih pločica, monaha i preciznog uputsva kako do nirvane. Monasi udubljeni u mobilne telefone me podsećaju da je ipak  21.vek.

OSTRVO AVA…

AVA (poznata i kao Inwa) je stari kraljevski grad naravno prepun hramova. To je zapravo veštačko ostrvo napravljeno u 14. veku između dve reke tako da se do tamo stiže kratkom vožnjom čamcem.

Potom možeš da nastaviš peške ili kočijama po prašnjavim neravnim putevima da istražuješ ostatke istorije. Za razliku od razvijenih zemalja Mjanmar nije doživeo progres u svim delovima, pa zaista imaš osećaj kao da si u dalekoj prošlosti. Kada zaboravim sva imena hramova, ostaje mi samo mir u glavi i boje cigle, kamena i monaških odora.

Napuštam Mandajel i busom dugom i po malo neudobnom vožnjom idem ka Baganu. Svi turisti saputnici se pitaju jel to taj VIP bus? Stajemo na svakoj krivini, skupljamo putnike širom regije. Pravimo duge pauze. Negde sam pročitala da nikako ne treba pitati vozača u koje vreme stižemo, jer to može da prizove loše duhove i da ih naljuti.
I ja ćutim, klackam se i sa nestrpljenjem čekam poslednju stanicu., Bagan.
@desiderata.co

Grad monaha i milionera. Najveći centar trgovine sa Indijom i Kinom, burmanske kulture i budističkog učenja. Mandalej, popularno nazvan Zlatni grad, moja početna stanica na upoznavanju sa ovom jedinstvenom i veoma fotogeničnom zemljom

Posle užurbanog Bangkoka za malo manje od dva sata slećem u MANDALEJ. Nekadašnja kraljevska prestonica, danas drugi grad po veličini, po satu je trideset minuta iza Tajlanda, a po mnogo čemu barem pola veka kaska.

Godišnje ovu zemlju poseti oko 4 miliona (više manje) što u poređenju sa tajlandskih oko 40 miliona znači ozbiljnu šansu da nećete sresti komšiju i sve ono što razvijeni turizam sam po sebi donosi.

Dakle sve što je Tajland izgubio Mjanmar još uvek ima. I mene je upravo to zanimalo da istražim.

Krećem od Mandaleja (Mandalay), uspavane lepote na reci Iravadi. punog znamenitosti nerazgovetnih imena. Kako nije bilo moguće za dva dana obići baš sve, napravila sam svoju listu pagoda, hramova, manastira, stupa komplikovanih naziva, najrazličitijih boja, ukrasa i arhitekture.

BRDO MADALEJ (Mandalay Hill) simbol grada koji ne treba propustiti. Tuk tuk, najčešće prevozno sredstvo u Aziji, nas ostavlja ispred dve grandiozne statue mitskog bića (pola lav pola zmaj) koje se nalaze i na novčanicama Mjanmara. Pri ulazu na sva sveta mesta treba da su ti pokrivena ramena i kolena, a izuvanje je obavezno.

Posle kišnog Beograda, prija vrelina i sparina. Postoje razni blogerski saveti kako da skratiš put do vrha koji je na 240 m, ali meni je baš zabavno da se penjem stepenicama, prelazim polako nivoe, srećem meštane, časne sestre, monahe, mačke i pse lutalice, sekvence iz života u ovom dalekom gradu, koji ima tako malo sličnosti sa nama.

Lokalci tvrde da je zdravo za telo i dušu prepešačiti tih 1729 stepenica i ja im verujem. Skoro dva veka ovo je mesto hodočašća Budista iz Mjanmara.

Legenda kaže da je Buda tokom jedne posete rekao da će u podnožju nići veliki grad, što se mnogo kasnije i dogodilo. Grad je i dobio ime upravo po ovom brdu. Statua Bude u zlatu koji rukom pokazuje u pravcu Kraljevske palate je mesto gde se vruje da je Buda stajao.

SU TAUNG PYAI PAGODA Posle oko 40 minuta, kada ti se dobro zavrti u glavi od svih pagoda i hramova, zlatnih statua Bude, mirisnih štapića, stižeš na vrh gde te čeka panoramski pogleda na ceo grad. Ovde svi dolaze da posmatraju zalazak ili izlazak sunca.

Pagoda je izgrađena je 1052. godine i renovirana je mnogo puta. Najpoznatiji restaurator bio je U Kan Di, poznat kao “Pustinjak na brdu” koji je tu proveo 41 godinu svog života prikupljajući sredstava za obnovu.

A tu su i monasi koji žele da vežbaju engelski jezik. I onda odgovaraš na sva ona pitanja koja ćeš slušati do kraja posete ovoj zemlji. Odakle si? Jel hladno tamo? Niko ne zna gde je Srbija, i ne prate tenis.
Inače na ovakvim mestima nije retko susresti se sa lažnim monasima koji za novac nude da vam pokažu znamenitosti i najbolje tačke koje samo lakolaci znaju, što je mimo pravila monaškog života.

Spustili smo se pokretnim stepenicama, što nas je dovelo na suprotnu stranu od naših cipela, pa smo dobar deo prošli bosi sve dok nismo uspeli da pronađemo tačno stranu od koje smo krenuli. Već je lagano padao mrak, dugo smo hodali u tišini za koju kažu da je kapija raja jer u njoj sve skrivene želje progovore. Ja sam ih sa pažnjom osluškivala.

MOST U-BEIN (U Bein bridge) se nalazi u Amarapuri, čije ime znači grad besmrtnosti, na jazeru Taungthaman. Ovaj najduži most od tikovine na svetu, dug 1,2 km i izgrađen 1850. godine, a danas je turistička atrakcija na koju svi idu kako bi posmatrali izlazak ili zalazak sunca. U zavisnosti od sezone ispod mosta je voda pa mnogi iz čamca hvataju najbolje kadrove.

 

  

Ovaj put je bio sušan period pa smo malo šetali i po mostu i ispod. Na mostu neko meditira, neko čita, neko samo prelazi, prodaju se sladoledi, suveniri, a i ovde monasi vežbaju engleski. Pitam ga da li ima neki savet za meditaciju i on mi daje kontakt za hram gde se radi vipasana na engleskom. Istog monaha sam srela posle u Jangonu, tako što mi je i tamo prišao i po istom scenariju pitao odakle sam. Kako je mali Mjanmar 🙂

Kinezi pridržavaju sunce za što bolju instagram fotku. Ispod mosta ljudi su sakupljali plodove kikirikija, mladenci su imali svoj foto sešn, brojni turisti pronalazili su najbolje donje uglove mosta. Pravi mali vašar na mjanmraski način. Gužva, ali je svakako interesantno videti.

Dok se vozimo promiču priče i nesvakidašnji prizori. Svuda duž puta su postavljeni keramički ćupovi sa vodom za piće za svakog prolaznika koji ožedni. Saosećanje je vrhunac ljubavi!

Nailazim na svečanu povorku.

U pitanju je ceremonija (Shinbyu) inicijacija dečaka u budizam što je veoma važan momenat u njihovom životu. Svaki muškarac mora da provede neko vreme u manastiru što se u burmanskoj kulturi smatra blagoslovom za celu porodicu. Siročiće i siromašne porodice koje ne mogu da priušte troškove ove skupe ceremonije, pomaže zajednica kao i porodice bez dece ili oni koji nemaju mušku decu.

Poput Sidarte Gautame koji napušta plamićki život i okreće se asketizmu, dečaci su obučeni kao prinčevi, našminkani i u svečanoj garderobi. Pravila ceremonije su jasna i precizna. Svako zna svoju ulogu.

Sestre dečaka mogu da učestvuju na ceremoniji samo ako su probušile uši. Nošenje zlatnih ili srebrnih minđuša predstavlja neku vrstu debija za devojke i daje im odgovarajući status i mogućnost da se pridruže verskom obredu svoje braće.

Boraveći u manastiru, početnici moraju da poštuju sva pravila kao i da proučavaju budističke spise. Trajanje boravka u manastiru mogu da variraju od nekoliko dana do nekoliko meseci ili godina. Za neke se može se ponoviti više puta u toku detinjstva i mladosti, a u nekim slučajevima to će biti njihov izbor do kraja života.

Posle samo dva dana u Mjanmaru, puna sam doživljaja i priča. Foto-aparat nikada nije u torbi. Kakva inspiracija! Još jednom dobijam potvrdu o onome u šta  odavno verujem – Poput ljudi, najlepše su one zemlje koje ne obećavaju spaktakl, već te samo iznenade na najlepši mogući način.

@desiderata.co

Kakao izgleda zemlja za koju se veruje da nema dobru karmu, koja je dugo bila izolovana, gde se po preporuci astrologa vozi desnom stranom iako je volan na istoj, zemlja u kojoj su živeli Kipling, Džorž Orvel, a dobitnica Nobelove nagrade za mir posle decenija kućnog pritvora postala premijerka. Idemo, u laganom ritmu…

Na početku da razjasnimo neke dileme.

BURMA ILI MJANMAR? Nekadašnja Burma 1989. godine promenila je ime u Mjanmar. Zvaničan nazir države je Republika Unije Mjanmar (Republic of the Union of Myanmar). Novo ime, kažu bolje odražava etničke različitosti u državi (vlada priznaje 135 etničkih grupa, u Burmaci su samo jedni od njih) U tom zamahu promena nekadašnji glavni grad Rangun je sada Jangon, promenjen je glavni grad, zastava, himna…

IĆI ILI NE? Svaka priča o odlasku u ovu zemlju započinje pitanjem da li je etički putovati tamo. Najčešći razlozi koje spominju zagovornici bojkota su nizak stepen poštovanja ljudskih prava, etničko čišćenje, diktatorski režim, sumrak humanosti… Imali su različite faze u istoriji. Izolovanost preko pedeset godina, otvaranje granica za turiste, opozicionih poziva da turisti ne treba da dolaze jer time podržavaju režim… Sve u svemu, komplikovano je jako. A ko će to bolje razumeti od nas sa Balkana? Naravno, odluka je samo vaša. Ali da znate, kao turisti ne možete ići baš u sve krajeve zemlje.

Kada putujem mene najviše ljudi i zanimaju. Ljubazni, gostoljubivi, duhoviti, pažljivi i radoznali. Ljudi o kojima nisam znala ništa. A ljudi su u Mjanmaru kao draga familija koju nisi video dugo. Oni su ujedno i moj najjači utisak.

ŠTA IM JE TO NA LICU?  Tanaka je nacionalno obeležje, prirodna tradicionalna kozmetika koju koriste preko 2000 godina. U pitanju je puder od istoimenog drveta koji se pomešan sa vodom nanese na lice. Koristi se kao kozmetika za negu kože, protiv bubuljica,  ali nanose je i kao zaštitu od sunca jer hladi. Takođe se koristi i protiv zlih očiju, protiv uroka, jer se veruje da donosi sreću onome ko je nosi. Najviše je koriste žene, ali nije čudno videti i muškarce sa tanakom. Neki su posebno maštoviti i vešti u iscrtavanju.

Zemlja sa 135 priznatih etničkih grupa

• Gde se nalazi? U jugoistočnoj Aziji, na obalama Bengalskog zaliva i Andamanskog mora.
• Graniči se: na zapadu s Bangladešom, na severozapadu s Indijom, na severoistoku s Kinom, na istoku s Laosom, a na jugoistoku s Tajlandom.
• Površina: 676.578 km²
• Stanovnika: 55.622.506 (iz 2018.) od toga Burmanci (Bamar) 68%, Shan 9%, Karen 7%, Rakhine 4%, Kinezi 3%, Indusi 2%, Mon 2%, drugi 5
• Zvanični jezik: burmanski, ali postoji preko 80 dijalekata.
• Religija: Budisti 87.9%, Hrišćani 6.2%, Muslimani 4.3%, Animisti 0.8%, Hindu 0.5%, ostali 0.2% (iz 2014 godine)

Promenjeno ime države, himna, zastava, imena reka…

• Sastoji se od sedam država: Rakajn (Rakhine), Čin (Chin), Kačin (Kachin), Šan (Shan), Kaja (Kayah), Kajin(Kayin), Mon (Mon) i sedam regiona: Sagaing (Sagaing), Tanintarji (Tanintharyi), Iravadi (Irrawaddy), Jangon (Yangon),Bago (Bago), Magvej (Magway), Mandalej (Mandalay). Dalje se dele na distrikrte i opštine.
• Glavni grad: od 2005. Nepjido.
• Valuta: kyat (izgovara se čat) ali se koriste i dolari. Ono što je posebno zanimljivo jeste da isključivo primaju nove novčanice dolara, pa vodite računa.
• Zastava: Zastava je promenjena 2010. godine umesto stare korišćene od 1974.godine. Ima tri horizontalne štrafte žutu, zelenu i crvenu, sa belom zvezdom u sredini. Boje predstavljaju solidarnost, mir, spokoj, hrabrost i odlučnost.

Burna prošlost i komplikovana sadašnjost

MALO ISTORIJE Britanci su u tri rata od 1824. do 1885. osvojili zemlju i uključili je u sastav Britanske Indije. Tokom Drugog svetskog rata japanska vojska je 1942. godine za samo nekoliko meseci izbacila Britance iz Mjanmara. Britanci su 1945. godine povratili zemlju. Burma je stekla nezavisnost 4. januara 1948. godine, a 1989. godine država je promenila ime u Mjanmar.

MALO POLITIKE Od nezavisnosti politička nestabilnosti je kulminirala 1958. godine kada je vojni vrh preuzeo vlast, a zatim ponovno 1962. godine kada je vojska svrgnula demokratski izabranu vladu. Nakon povlačenja generala Ne Vina, 1988. godine vlast je preuzela grupa njemu bliskih oficira na čelu s generalom Sau Maungom koja je nakon 1990. Godine pojačala izolaciju zemlje, ne dopustivši formiranje demokratske vlade nakon izbora na kojima je pobedila stranka predvođena Aung San Su Ći, ćerka oca mjanmarske nezavisnosti Aung Sana. Ova dobitnica Nobelove nagrade za mir provela je više decenija u kućnom pritvoru, danas je državna savetnica i predsednica vlade. Prošle godine Parlament je izabrao za novog predsednika Vin Mjina, bliskog saradnika premijerke. On je izabran u trenutku kada civilna vlast pokušava da održi mir i sprovede nacionalno pomirenje, dok moćna vojska zemlje i dalje vodi borbe protiv pobunjenika iz muslimanske Rohindža manjine što izazva snažnu međunarodnu kritiku. Brojnim visokim funkcionerima vojske Mjanmara, uključujući šefa generalštaba, Fejsbuk je izbrisao profile nakon UN izveštaja. Time je ova društvena mreža prvi put u istoriji blokirala nekog državnog ili političkog lidera.

MALO LUDILA Iako svi automobili imaju volan s desne strane, vozi se desnom stranom puta. Veruje se da je odluka, koja je doneta iznenada 1970. godine, rezultat jedaje što je burmanska mešavina vračanja, astrologije i numerologije. Državni vrač je tada socijalističkom vođi rekao da će se time odbraniti od opasnog napada s desnice. Ta odluka i danas važi, s tim što sam viđala i novije retke automobile sa volanom na levoj strani.

Verovanje u brojeve i horoskop na državnom nivou

NUMEROLOGIJA I HOROSKOP Pred kraj britanske vladavina vlada je podnela ostavku jer im je astrolog naknadno otkrio da je 20. jul, dan kada su podneli zakletvu, bio veoma loš. Najpogodniji termin da nova-stara vlada položi zakletvu bio je petak 1. avgust između 18.20 i 18.25 časova. Što su ovi i uradili. Zemlja je proglasila nezavisnost 4. januara 1948. godine u 4.20 ujutru. Preseljenje prestonice iz Jangona u Nejpjido počelo je u trenutku koji su odredili astrolozi – 6. novembra 2005. godine u 6.37 časova. Velike demonstracije opozicije su počele 8. 8. 1988. godine (poznate kao ustanak 8888). General Ne Vin, je poslušao svog atrologa da mu je srećan broj 9 koji je postao znak tadašnjeg režima. Čak su i ubačene novčanice u apoenima deljivim sa devet, 45-čat i 90-čat koje su kasnije povučene iz upotrebe.

Nekoliko praktičnih saveta

KADA JE NAJBOLJE IĆI? Za putovanja je uvek pravo vreme! Ali preporuka je da je najbolje doći između novembra i februara kada nema kiše i nije toliko vruće. Ja sam bila mart / april i bilo je vruće i bez kiše, u nekim delovima preko 40 stepeni.

VIZA Za ulazak u ovu zemlju potrebna je viza koju možete dobiti na 28 dana. Pored biznis vize, novinarske, tranzitne i ostalih postoji i viza za meditaciju ukoliko boravite tim povodom u nekom od brojnih manastrira.

U Beogradu postoji ambasada Mjanmara.

Ali viza može da se izvadi i on line po ceni od 50 $ koju je neophodno odštampati i poneti sa sobom.

Za Mjanmar, engleski književnik Kipling davno je napisao da on ne liči ni na jedno poznato mesto.  Džordž Orvel je nakon života u ovoj zemlji postao pisac. I ja sam otišla po nova iskustva, dozu nadrealizma, autentični deo Azije, inspiraciju za pisanje. Radoznala i otvorena za upoznavanje jedne nove zemlje, novih ljudi. Jer kako to obično biva, kada misliš da si sve video…

© 2019 desiderata.co

Domaćini u čijem sam hotelu bila smeštena pitali su me da li želim da idem sa njima u obilazak najsvetijeg mesta za budiste u Vijetnamu, ne sluteći da ja od svega najviše volim kada mi se ukaže šansa da mi sam život ispriča priču. I to na čistom vijetnamskom…

Postoje momenti koje ne možeš da doživiš u okviru paket aranžmana kao i to ako te tuđa verovanja i religije plaše ili ne zanimaju.
Mene zanima sve. Tako sam se našla u pećini u sred melodične budističke molitve. Bilo je to jedno najmanje turističko iskusvo koje sam doživela u ovoj zemlji. Jedno od onih koje nepogrešivo pokazuju da smo svi isti gde god da živimo i kome god da se molimo. U bolu, nadanjima, željama, u ljubavi… svi smo jednaki.
I kada se vratiš kući i zaboraviš nerazgovetna imena hramova, ostaje ti to dragoceno osećanje.

PERFUME PAGODA // (pagoda Huong) je kompleks nekoliko pagoda i budističkih hramova skrivenih i manje zavučenih, raspoređenih od podnožja do vrha planine Huong Tich (Mountain of the Fragrant Traces).  Kažu da ime mesta potiče od mirisa cveća koje se u proleće oseća u vazduhu. Nalazi se na oko 60 km jugozapadno od Hanoja i prvo se putuje kolima, potom se ide manjim čamcem po reci Jen koje voze žene iz obližnjeg sela, potom drugim većim motornim čamcem, onda malo peške, pa žičarom i opet peške do najpoznatije pagode koja se nalazi u pećini.

Ali da krenem od početka.

SUPA ZA DORUČAK // Pre puta otišli smo da doručkujemo. Nikada u životu nisam tako rano jela supu. Posebno ne Pho bo što je čuvena vijetnamska goveđa supa. Onda smo svratili po kafu, pa po voće. I konačno krenuli ka mestu koje je za turiste još jedna atrakcija, a za budiste Vijentamce sveto i veoma značajno mesto.

Gospođa Huong je brinula sve vreme da neko slučajno nije gladan i žedan. U toku celog puta nikome nije dozvolila da plati bilo šta. Loša sam sa vijetnamskim, ali sam pišući ovo shvatila da se ona zove isto kao i mesto ka kojem smo se uputili.

Moji saputnici su bili prijatelji mojih domaćina. Došli su iz Hošimina i poveli sa sobom budističkog sveštenika. Na početki mi ništa nije bilo jasno. Vozim se mini busom, divna Huong me nudi voćem svaki čas. Kroz prozor gledam kako promiču nepregledna pirinčana polja. Ako bi nekom bojom opisala Vijetnam bila bi to zelena. Sve nijanse zelene.

KADA JE NAJVEĆA GUŽVA // Najveći broj budističkih vernika i hodočasnika ovde dolazi u vreme Perfume pagoda festivala (sredina februara do kraja marta) kao i u vreme vijetnamske Nove godine Tet (između 20 januara i 20 februara). To je inače najčešće vreme odmora Vijetnamaca i period kada i oni najviše putuju, pa su samim tim i najveće gužve. Godišnje ovo mesto poseti oko 3 miliona ljudi. U avgustu je na sreću bilo tiho i mirno.
Nije loše napomenuti da bi vaša garderoba trebala da bude prikladna, dugački rukavi, prekrivena ramena i noge.

 

DEN TRINH //(Presentation shrine) je prvi hram koji posećujemo i on je mesto registracije. Tu zatičem likove kao iz nekog romana, i darove koji ljudi donose za sreću poput piva, mirisnih štapića, voća…

Polako počinjem da shvatam da je budistički sveštenik koji putuje sa nama zapravo tu sa razlogom. Svi putnici su došli sa namerom da se pomole za nešto ili nekoga. Saznala sam da su dva momka tu jer žele da dobiju što pre decu, dva brata će se pomoliti za nedavno preminulog oca. Interesantno mi je bilo da vidim sa kakvim poštovanjem se ophode prema svešteniku ujedno i prijatelju, zaklanjaju ga kišobranom od vrućine, pomno slušaju njegove priče koje on izgovara veoma mirno i tiho, nude mu novac koji on uporno odbija.

THIEN TRU PAGODA // (Heaven Kitchen pagoda) je naša sledeća stanica kojom stižemo čamcem. Malo smo prošetali i naravno jeli u restoranu jer smo čekali da proradi žičara.

Moguće je dalje otići i peške, ali po vrućini bi zaista bio poduhvat. U ovom komleksu ima brojnih budističkih hramova, kao i simbola animizma. Da bi se obišlo sve treba mnogo više vremena. Mi smo sada posetili samo nekoliko hramova sa ciljem da što pre stignemo u pećinu koja je za sve posetioce obavezna destinacija. Posebno za moje saputnike.

KUPOVINA DOBRE KARME // Na putu do žičare (koja s eplaća) se mogu kupiti ptice i pacovi čime im daruješ slobodu, a sebi obezbeđuješ dobru karmu, zlatni novac, nakit, figurice od žada, mirisni štapići, brojanice, narukvice…Tu su i prirodni lekovi, jestive bube, razno korenje za koje nemam pojma čemu služe. Huong je kupila neke štapiće protiv sede kose, ali nije znala da mi objasni kako se koriste. Takođe kada sam pitala kakva je simbolika češljeva sveštenik je na skromnom engleskom duhvito rekao da se njima češljaju budistički monasi (koji inače briju glavu). Dokaz da je smeh univerzalni jezik koji svi razumeju.

PERFUME TEMPLE // (Chua Trong ili Inner temple) se nalazi u pećini. Sam ulaz ima izgled otvorenih usta zmaja do kojeg se stiže preko 120 kamenih stepenika. veruje se da je ceo kompleks nastao u 15.veku,a legenda kaže da je pre dve hiljade godina jedan monah u ovoj pećini u osami meditirao.

Unutrašnjost je ispunjena brojnim statuama Bude, cvećem, darovima, a pećinski stalaktiti i stalagmiti imaju imena i specilajnu namenu. Jedan je ako želiš žensko dete, jedno za muško, jedan za zdravlje, za uspeh u poslu…

Ovde dolaze parovi koji ne mogu da imaju decu moleći se za porod, kao i oni koji se pred Budom mole za uspeh i prosperitet. Vernici dodiruju stalaktit koji predstavlja dojku, skupljajući kapljice vode koje simbolizuju mleko i prskaju se po licu. Nakon mantranja i molitve, budistički sveštenik nas je na izlazu iz pećine poprskao tom vodom i dao nam vijetnamski dong za sreću.

Vratili smo se istim putem, malo peške, malo rekom, malo mini busom. Kada smo stigli u Hanoj pre rastanka naravno otišli smo u vegeretijanski restoran. Jer Huong nije dozvolila da iko ostane gladan. Srećni su ljudi kojima je Huong prijatelj, pomislila sam.

DNEVNA SOBA KAO MUZEJ // Sutradan sam se našla u dnevnoj sobi gospođe Huong. Uvek doživim kao veliku privilegiju kada me neko pozove u svoj dom. To je šansa da za trenutak vidim stvaran svakodnevni život jednog naroda. Hanoj čine ljudi i njihove dnevne sobe. Najneobičnija u kojoj sam ikada bila. Bez nameštaja, samo jedan televizor i stotine budističkih simbola, figurica i statua koje moja prijateljica strastveno sakuplja čitav život. Nisam znala kako se na vijetnamskom kaže brisanje prašine. A i da sam znala ne bih je pitala. Jer šta je to naspram dobre karme?
Buda i ovako lepo kaže – Ne postoji put do sreće. Sreća je sam put.

Moja sledeća stanica je grad Hojan (Hoi an) koji mi je po svemu što sam videla postao jedan od ominljenih mesta na planeti. O tome uskoro…

© 2018 desiderata.co

“Potpuno sam poblesavio za Vijetnamom. Beznadežno sam zaljubljen u ovo mesto. I nema mi pomoći.”, govorio je iskusni Bordejn. Jeste da je tako pričao i za Kambodžu i za mnoge zemlje u kojima je snimao. Ali za Vijetnam mu bezrezervno verujem od kada sam prošetala prvi krug po staroj četvrti…

 

Moj prvi susret sa Vijetnamom bio je Hanoj (Ha Noi), glavni grad u koji odlazim posle već dužeg putovanja po Aziji. Bez nekog plana uživam u šetnjama, pivu koje oni piju sa ledom, ukusnoj vijetnamskoj kafi koju je teško dobiti bez šećera, fenomenalnoj hrani… Ništa ne pitam, ništa ne štikliram, ne jurim deset mesta odabranih po tuđem ukusu koje moram posetiti, samo upijam slike iz svakodnevnog života. I uživam u atmosferi koju bih da mogu upakovala i ponela sa sobom za kišne dosadne dane.

Bez mape u ruci istražujem, jer nemate pojma koliko je dobro izgubiti se u Hanoju u lavirintu uskih ulica. Jedinstvena šansa da u samo nekoliko koraka osetiš duh starih vremena i vratiš se odmah iza ćoška u sadašnjost. Zatičem fantastičan spoj stilova, arhitektonskih, kulinarskih i modnih. I to sve nenametljivo bez mnogo sjaja, na plastičnim stolicama i direktno sa ulice. Sasvim dovoljno da i ja poblesavim…

Šta je to što ima ovaj grad, a nemaju drugi?

ŽIVOT NA ULICAMA // Ovaj grad na desnoj obali Crvene reke, sa istorijom dugom preko hiljadu godina, domaćin je više kulturnih znamenitosti nego bilo koji grad u Vijetnamu, uključujući i više od šest stotina pagoda, hramova i brojne zgrade izgrađene krajem 19. veka za vreme francuske kolonizacije. Sa preko sedam miliona stanovnika je neuhvatljiv, toliko raznolik, a nekako isti kao i svi veliki gradovi. Suviše istorije, bolnih priča, a opet toliko puno života. Čudesnog života na ulicama! To je moj najjači utisak o ovm gradu, opuštenom šarmeru.

ARHITEKTURA // Batalila sam vodiče, želela sam da sama saznam sve ono što Vijetnam želi i ne želi da mi ispriča. Prepustila sam se gradu u kojem se prepliću francuski i kineski uticaji, dok se sasvim dobro oseća i čuva i lokalna tradicija. Prvo što primećujem su zgrade koje su baš uske, a visoke.  Koliko god bile uske, deluje da uvek još nešto može da se nadogradi. Ta vrsta gradnje vuče korene iz prošlosti kada se porez plaćao na osnovu širine objekta. ( U Hojanu porez se plaćao po broju prozora!)

PRIČA SA ZIDA // U Hanoju često po zidovima pored grafita možete videti brojeve telefona. U pitanju su zidni oglasi raznih majstora, onih koji mogu da vam poprave veš mašinu i mobilni, koji se bave gradnjom, vodovodom, popravkom svega i svačega…Naravno, vlast želi da im zabrani takav način reklamiranja i često im te brojeve isključuju. Ali to je samo inspirisalo i dalo ideju zanatlijama da počnu da pišu brojeve telefona konkurencije. Igra ko će koga nadmudriti traje godinama, a zidovi grada sve više liče na imenik ili delo nekog konceptualnog umetnika.

STARA ČETVRT // Stara četvrt (Old quarter ili Kiem district) je zaista stara – nastala još u 13. veku kada je nekoliko zanatlija ovde otvorilo svoje radnje da bi ceo kraj prerastao tokom vekova u najdinamičniji deo Hanoja, a svaka od ulica se specijalizovala za neki zanat, sa ukupno 36 ulica i isto toliko zanatskih udruženja. Svaka ulica nosi ime po onomo šta prodaju, tako postoji ulica svile, ulica gde prodaju samo naočare, sportsku opremu…
Na sve strane se nešto nosi, nudi, prodaje…

Žene sa tradicionalnim šeširima, u dve korpe spojene šipkom koje nose na ramenima drže namirnice koje nose i prodaju na ulici. A na ulici se prodaje sve. Od voća i povrća, francuskih peciva, sendviča, preko odeće i obuće, do kozmetike, lekova, ukrasa, suvenira, papira, razglednica, obućara koji ti na licu mesta popravljaju cipele ili žene koja na biciklu smestila celu cvećaru. Omađijana sam svakodnevnim ritmom života, uopšte ne pokušavajući da izbegnem pravce koji vode horizontima obojenim bojama prošlosti. Ovde sam bila smeštena i najveći užitak mi je bio odlazak iza ćoška da vidim šta žene prodaju i kupuju…

Kada bi nam Hanoj pričao, ispričao bi priču o…

U tragovima minulog vremena, posle posete muzejima, grobljima i spomenicima herojima iz drugih priča, ispričao bi kako danas svi imaju ajfone, u gradu postoji Starbaks, moderne prodavnice, restorani i luksuzni hoteli. Kako se na svakom ćošku nalaze prodavnice sa kopijama poznatih svetskih brendova za koje trgovci tvrde da su originali i da su napravljeni u Vijetnamu, ali istina je da je sve zapravo proizvedeno u Kini.

STARA FRANCUSKA ČETVRT // Šetam po staroj francuskoj četvrti (Old French quarter ili Dinh district), posmatram zgrade kolonijalne arhitekture, tu su zgrade vlade, strane ambasade, luksuzni hoteli, najveća pijaca Dong Xuan i niz trgovačkih ulica sa najmodernijim buticima. Obilazim Hram literature, prolazim pored mauzoleja Ho Ši Mina… Nisam ulazila jer nešto valja ostaviti i za sledeći put, ali sam pokupila intersantne podatke…
Hanoj je jedini grad u Jugoistočnoj Aziji koji je izložio balzamovanog lidera koji je preminuo 1969. godine. Interesantno je da je telo Ho Ši Mina sačuvano je u mauzoleju, uprkos tome što je on želeo da bude kremiran. I to savršeno sačuvano. Navodno, njegovo telo šalju po nekoliko meseci na remont u Rusiju. Ovde postoje striktna pravila u vezi oblačenja i ponašanja, tako da ne možete razgolićeni da uđete u mauzolej. Takođe je zabrenjen razgovor, stavljanje ruku u džepove, iza leđa, kao i podizanje glave u vis. I slikanje je naravno zabranjeno. Zanimljiv mi je podatak da je Ho Ši Min bio kuvar klasičnog obrazovanja, i pre nego što je pomogao da se osnuje Vijetnamska komunistička partija radio je u hotelu Carlton u Parizu, kao kuvar specijalista za sosove, kasnije kao kuvar na prekookeanskom brodu zatim kao poslatičar u hotelu Parker house u Bostonu.

MUZEJ ŽENA // (The Vietnam Women’s Museum) je muzej koji sam baš želela da posetim jer je zaista jedinstven. Osnovala ga je Unija žena, jedan od najjačih pokreta u zemlji. Na pet spratova prostor je organizovan tako da prikazuje život žene kroz razne životne faze od detinjsta do udaje, prikazana je ulogu žena u porodici, u biznisu, u ratu i raznim periodima istorije… Tu su i fotografije i eksponati koji nas upoznaju sa modom, tradicionalnim nošnjama, nakitom iz različitih krajeva zemlje. Posebno me je dirnula priča o gerilkama u toku Vijetnamskog rata. (Ly Thuong Kiet Street)

KATEDRALA SVETOG JOSIFA  // (St. Joseph’s Cathedral) je rimokatolička katedrala sagrađena 1886.godine u neogotskom stilu i predstavlja ostatak kolonijajlne arhitekture. Lokalci je zovu velika crkva. Sa dva tornja podseća na Notr Dam iz Pariza. Okolo su brojni restorani, kafići, prodavnice sa suvenirima. Đaci posle škole igraju partiju fudbala, blogerke poziraju, a mladenima je ovo omiljeno mesto za fotografisanje. Sve je to lepo posmatrati uz hladno pivo sa balkona restorana…( 40 Nhà Chung, P, Hoàn Kiếm)

JEZERO HOAN KIEM // Mali predah kod jezera Hoan Kiem gde uvek možeš da odmoriš od užurbanih ulica. Tu se lokalci šetaju, džogiraju, vežbaju jogu i tai chi. Tu je i Ngoc Son hram iz 18 veka i fotogenični crveni drveni most (Huc). U blizini jezera je najpoznatiji kružni tok Dong Kinh Nghia Thuc gde je najveća gužva i sva veća dešavanja se organizuju tu. Ja sam zakačila vikend što je vreme kada postaje pešačka zona.

Kada bi nam Hanoj pričao…

Isričao bi priču o ludilu u saobraćaju, o tome kako se pravila ne poštuju i kako morate brzo i vešto da pređete ulicu dok vam u susret idu brojni motori, automobili, rikše… Situacija je toliko haotična da je preći ulicu pravi podvig, posebno za turistu koji nije u treningu. Saobraćajni haos je sastavni deo grada, toliko da prodaju majice na temu beskorisnih semafora, u hotelima postoje upitstva kako preći ulicu u kojima kažu da treba zadržati samouverenost, nikako se ne vraćati nazad… Prvenstvo pešaka ne postoji, semafori se ne poštuju. Vozači staju ako baš moraju. Stvar je dakle lične procene. Inače kažu da u Hanoju ima oko 5 miliona motora i da vlada naplaćuje velike poreze i carine na uvoz automobila pa zato većina vozi dvotočkaše. Što ne znači da kola nema!

Pričao bi ovaj grad i o haosu koji je zapravo jako izbudljiv i na koji se veoma brzo naviknete. Dovoljna su samo dva tri prelaska ulice da stekneš samopuzdanje! Požalio bi se na vrućine i visoku vlažnost vazduha tokom leta.  ne bi propustio ni da kaže nešto o najjeftinijem pivu na svetu bia hoi i ukusnoj i raznovrsnoj hrani (u nekom narednom postu)

Ispričao bi i to kako kad padne mrak sve postaje još luđe, magičnije i maglovitije…

Sa svojim domaćinima otišla sam na jednodnevni izlet u Perfume pagodu najsvetije mesto za budiste u Vijetnamu. O tom hramu u pećini i nesvakidašnjem iskustvu uskoro…

© 2018 desiderata.co

Neke zemlje su poput najuzbudljivih priča iz debelih prašnjavih knjiga sa sve ilustracijama u boji. Vijetnam me je oduševio jer koju god stranicu nasumično da sam otvorila saznala sam nešto o burnoj prošlosti ali i iskričavim nagoveštajima još nenapisane budućnosti. I što više čitaš ili slušaš, sve više želiš da otkrivaš, vidiš, doživiš…

Kada bi Vijetnam pričao prvo bi se učtivo predstavio:

Xin chào//Dobar dan

• Gde se nalazi? Socijalistička republika Vijetnam nalazi se u jugoistočnoj Aziji na obali Južnog kineskog mora i Tajlandskog zaliva.
• Graniči se na severu sa Kinom, na zapadu sa Laosom i na jugozapadu sa Kambodžom.
• Obala je dugačka 3,260 km i poznata je po prelepim plažama. Skoro 50% teritorije pokrivaju šume.
• Kroz zemlju protiče reka Mekong, najduža reka u Indokini. Druga po značaju je Crvena reka.
• Sa preko 96 miliona stanovnika (2017. godine), on je 13. zemlja po broju stanovnika, i osma najmnogoljudnija zemlja u Aziji.
• Zvanični jezik: vijetnamski.
• Najdominantnija religija: budizam.
• Glavni grad: Hanoj.
• Valuta: vijetnamski dong.
• Zastava Vijetnama je crvena sa žutom zvezdom u sredini. Crvena boja predstavlja prolivenu krv Vijetnamaca za vreme poslednjeg rata, a pet krakova na zvezdi reprezentuje – farmere, radnike, intelektualce, omladinu i vojnike.
• Ime Vijetnam u prevodu znači „južni Vijet“ i u originalu je Viet Nam.
• Najveći festival u zemlji je proslava vijetnamske Nove godine. Festival je poznat pod imenom Tet i uglavnom pada krajem januara/početkom februara.

Kada bi Vijetnam pričao bile bi to fantastične lekcije o istoriji, ljudima, tradiciji, budizmu, komunizmu, kapitalizmu, patnji, o uticajima drugih kultura, hrani, modi, radosti, o samom životu.  Pre nego što napišem svoja iskustva, prvo mali čas istorije jer je ona za razumevanje Vijetnama jako važna.

Vijetnama je bio pod direktnom kontrolom kineskih dinastija, a nezavisnost je stekao 938. godine. U drugoj polovini 19. veka Vijetnam je bio francuska kolonija i u to ćete moći da se uverite kroz ostatke arhitekture,  neka jela, kafe, jezika… Ovde možete uživati u jedinstvenom spoju francuske estetike i azijske gostoljubivosti što je lepo i jedinstveno iskustvo.

Među stranicama  istorijske čitanke našlo bi se i ovo:
Nakon neuspešnih pregovora, počeo je rat 1946.godine koji se završio 1954.godine porazom Francuske. Ženevskim dogovorima Vijetnam je privremeno podeljen na severni i južni deo. Potom je umesto obećanog ujedinjenja došlo do višedecenijskog Vijetnamskog rata. Severni Vijetnam podržali su Kina i Rusija dok je Južni Vijetnam imao podršku Amerike koja se aktivno uključila u rat 1968.godine. Oko 500.000 američkih vojnika borilo se na strani juga.

Zbog velikog broja žrtava američka javnost okrenula se protiv rata i 1973.godine Amerikanci su se povukli iz zemlje. Snage Severnog Vijetnama iskoristile su slabost juga i 1975.godine u velikoj ofanzivi zauzele celu zemlju. Vijetnamski rat ostao je, osim po velikom broju žrtava, zapamćen i po antiratnim pokretima koje je izazvao širom sveta.

U svim tim ratnim pričama stigli bi i do 1986.godine kada je vlada započela seriju ekonomskih reformi čime je počeo vijetnamski put integracije u svetsku ekonomiju. Od 2000. godine njihova stopa ekonomskog rasta je bila među najvišim u svetu, i 2011. godine Vijetnam je imao najviši globalni indeks rasta među 11 glavnih ekonomija.

I još puno toga bi Vijetnam imao da nam ispriča danas kada u njega dolaze turisti iz celog sveta da se zabave, da se dobro provedu i možda nešto nauče o prošlosti.

Kultura Vijetnama je po mnogo čemu evidentno suprotna zapadnoj. Ona nameće uzdržanost, hijerarhiju, učtivost, i to veću za žene nego za muškarce. Žene su gotovo same nosile ovu zemlju na svojim plećima tokom dugih decenija ratovanja. Tradicionalna vijetnamska kultura je bazirana na harmoniji, humanosti i osećaju zajedništva. Porodica zauzima značajno mesto u njihovim životima.

Žene u Vijetnamu su prave heroine zaključujem po svemu što vidim i saznajem kao i nakon posete jedinstvenom muzeju posvećenom upravo ženama (Vietnamese Women’s Museum).  One su kao gerilke učestvovale u mnogim akcijama. Treba pomenuti i to da su danas u porodici žene te koje kontrolišu i raspolažu budžetom i njihova stvarna snaga se nalazi upravo u tome.

• Kada otići? Proleće od februara do aprila i od avgusta do oktobra. Leto je veoma vruće i vlažno.
• Viza: Iako je bilo priče po svim medijima da je viza državljanima Srbije ukinuta, ipak nije. Ja ću ovde podeliti svoje iskustvo. Vadila sam vizu on line, i putovala avionom iz Indonezije sa ostrva Flores u Hanoj.  Ovo naglašavam jer ne znam da li je ista procedura ako se stiže kopnom iz neke okolne zemlje, treba proveriti jer ima razlike.
• U Beogradu nema ambasade Vijetnama. Preostaje nam da pišemo ambasadama u Budimpešti ili Bukureštu (vietrom2005@yahoo.com) Po odgovoru koji sam dobila iz Bukurešta ( (45€ jedan ulazak 75€ ua više, ne moraš lično da predaješ, možeš i da im pošalješ DHL-om) jednostavije je i jeftinije je sve rešiti on line.
• Na internetu je mnogo agencija koje za novac vrše te usluge. Razlikuju se po ceni (od 10$ pa naviše) i koliko su pouzdane. Zapravo to je samo način da dobijete papir koji neki nazivaju garantno pismo, sa kojim tek onda kada stignete na aerodrom plaćate i dobijate vizu u pasošu.
  Ja sam to radila preko ove agencije za koju sam po mnogim forumima čitala da je dobra i ispostavilo se da nisam imala problema www.vietnamvisa.com
• Dakle popunite sve to, uplatiš novac i oni ti pošalju mejlom papir sa tvojim podacima, koji obavezno odštampaš i nosiš ga sa sobom. I u avionu dobiješ još neke formulare koje popuniš. Za granicu osim svih tih papira pripremi fotografiju veličine iz pasoša i 25$ za jedan ulaz ili 50$ za više ulazaka. I naoružaj se stpljenjem!
• Ako budete putovali obavezno proverite, jer se vizni režim sa mnogim zemljama menja. Deluje sve zastrašujuće komplikovano, ali nije. Kada budete udahnuli Vijetnam shvatićete da je vredelo.

Moj prvi susret sa Vijetnamom bio je grad Hanoj. Nisam znala šta da očekujem. Već posle prve šetnje uličicama desila se ljubav. Zemlja sa šarmantnim ljudima, preukusnom hranom i očaravajućom prirodom. Jedna od onih  zemalja koju želim da istražim više. I da joj se vratim ponovo.

© 2018 desiderata.co

Zlatibor je kažu više od planine. I stvarno.  Za samo jedan dan uspela sam da vidim dinosauruse, saznam nešto o lekovitim travama, oborim rekord na svom pedometru, odgovorim sedam puta na pitanje da li sam udata, lepo pojedem i popijem i što je najvažnije nadišem se svežeg vazduha. Na ulaznoj tabli i onako lepo piše – Gledaj visoko, diši duboko…

USPOMENE Odlazim na Zlatibor duže vreme. Prvi put još u maminom stomaku koja i danas priča kako je po velikom snegu tako trudna gurala ćaletovog belog fiću koji nije hteo da upali. Kasnije bi uvek svraćali na klopu  i predah na pola puta do Crne Gore.  Ovde sam devedesetih doživela da konobarica mom dečku i meni umanji račun za ručak, samo zato što smo joj simpatični klinci. Svaki put centrala mi je bila hotel Palisad.
I evo me 2018. godine na hiljadu metara iznad mora, da proverim da li je na Zlatiboru ostalo nešto sa tih požutelih fotografija i romantičnog sećanja.

Naravno da jedan dan nije dovoljan otkriti sve divote ove zlatne planine, ali hajde da vidimo šta sve može da se radi ovde dok traje fudbalska utakmica, sa produžecima, razume se.

1. POPITI KAFU U PALISADU Kao u lošem scenariju, dočekala me je kiša koja nije obećavala da će stati. Posle nekoliko krugova između hotela, kuća, kućica, kućerina, apartmana, zgrada, terena, uspem da pronađem Palisad. Picnut, moderan, pun ljudi. Uvek volim tu da dođem. Pomislih, ako ne stane kiša popijem kafu, nešto pojedem, pogledam kolekciju sjajnih umetničkih dela, zapljunem se i odoh nazad. Ali na sreću ima istine kada kažu da se na ovoj planini na zapadu Srbije, promene sva godišnja doba u jednom danu.

2.ŠETATI Razvedrilo se i ja krećem u laganu šetnju. Prvo malo po centru oko jezera koje je veštačko, napravljeno odavno za turističke potrebe. Zovu ga i zlatiborsko more. Drago mi je da je ovaj put čisto! Neko sedi na klupicama, zaljubljeni parovi su na pedolinima, a ja odoh dalje. Prolazim pored Kraljeve česme. Na TO Zlatibor pronalazim da je izgrađena u znak sećanja na 20. avgust 1893.godine kada je ovde dolazio kralj Aleksandar I Obrenović. Dotadašnji izvor Kulaševac je promenio ime u Kraljeva voda, a godinu dana kasnije izgrađena je česma.

3.OBIĆI DINO PARK Nailazim na Dino Avantura park idelan za sve ljubitelje adrenalina i zabave na otvorenom. Dinosaurusi koji ispuštaju krike deluju uverljivo ali i nestvarno među borovima. U najvećem avantura parku na Balkanu ima 24 diva iz doba jure u prirodnoj veličini, stena za penjanje, 6D bioskop, zip lajn, mini golf tereni, poligon za vožnju rolera… Pravi raj za decu i one koji se tako osećaju!

4. OBIĆI SPOMENIK STAZOM ZDRAVLJA Zlatibor je, poznat po prelepim i ne toliko napornim stazama za šetnju. Jedna od najpopularnijih vodi ka spomeniku na vrhu Glavudža (1082m) ili Šumatnom brdu. Udaljen je pet kilometara od centra i tu se nalazi Spomen obelisk streljanim partizanskim ranjenicima na Kraljevim vodama i Palisadu 1941. godine. Na njemu su ispisani stihovi Vaska Pope: “Ne dam ovo Sunca u očima, ne dam ovo hleba na dlanu”.

5. DISATI PUNIM PLUĆIMA Na vrhu je najjači uticaj ruže vetrova, a sa njega se i pruža pogled na Čigotu, Tornik, Gajeve, nepregledna prostranstva sela Rudine, Tić polje… Za radoznalce tu je teleskop za bliže osmatranje okoline, klupice za odmor, kafe za osveženje. Dišem duboko i uživam u miru i tišini zbog kojih vredi doći. Vazduh kao namirisan borovinom, dubokim udisajem, odmah opija. Od tog opijanja se, tvrde Zlatiborci, nikad ne trezni. Jedini lek je da se ponovo dolazi i udiše. „Ko nije bio na Zlatiboru taj ne zna šta je zdravo mesto”, napisao je pesnik Jovan Dučić.

Turizam je ovde davnih dana i počeo traženjem leka za razna oboljenja. Ova planina gde se sreću kontinentalna i mediteranska klima idealna je za ljude da disajnim problemima, anemijom, problemima tiroidne žlezde, malakalosti, umora… Inače na ovoj vazdušnoj banji raste vrsta belog bora koji ima četine boje zlata i veruje se da otuda potiče i ime planine. Pinus Silvestris Varegata Zlatiborica je nekada prekrivalo čitavu planinu, a prema legendama i borova šuma je nekada bila zlata vredna, a i pašnjaci su boje zlata.

6.JAHATI KONJE Na povratku srećem par koji jaše konje i saznajem da se iznad pijace mogu iznajmiti konji za sve koji žele da se oprobaju u jahanju ili da se voze starim čezama. Ćovek me pita da li bih mu poslala slike da napravi reklamu. Pristajem, zbog neposrednosti vodiča ali i sjajnih manekena koji strpljivo poziraju!

7. OBIĆI ČUVENU PIJACU U daljoj šetnji nailazim na novosagrađeni hotel, nove apartmane, sve teže prepoznajući nekadašnji Zlatibor.  Stižem na pijacu koja je epicentar unikatnih likova, karaktera, suvenira, lokalnih proizvoda. Uživam u probanju zlatibosrkih delicija i fotografisnaju ljudi koji mi ljubazno poziraju očigledno naviknuti na turiste i foto aparate. Nije važna cena slanine, kaži samo koliko hoćeš pa da ti odrežem, kaže mi moj foto model.

8. POPRIČATI SA LOKALCIMA Opet sam kod jezera i upoznajem jednu baku koja ima 87 godina. Prodaje štrikeraj i borovnice. Kaže čim otvori šake, pare joj same padaju na dlan. Saznam tako uz zlatni osmeh, sve o životnim mudostima, poljoprivrednoj penziji, kako je uživo videla Ledy Gagu, šta joj rade unuci, ko je u braku i ko nije. Tajna njene vitalnosti je kaže u tome što voli da se druži sa ljudima i što uvek nešto radi. Jedan selfi za uspomenu, bez filtera naravno, jer smo obe manekneke za život u skladu sa prirodom. Mnogi su mene slikavali, dobacuje uz osmeh.

9. JESTI UKUSNU HRANU Posle šetnje naravno idem na ručak.  Zlatiborska kuhinja je čuvena i šteta je ne probati. Što se tiče restorana zaista je veliki izbor. Biram po preporuci restoran Zlatibosrki pastuv, koji je 1000 m od centra. Dočekuju me etno fazon, teletina ispod sača, lepinja, kajmak, konobari u nošnji. A u mini zoo vrtu magarci, ovce, i nojevi , majke mi.

To da se uveriš da je Zlatibor više od planine, miks urbanog i ruralnog, modernog i tradicionalnog dovoljan ti je i jedan dan. Ali ovde ipak vredi ostati duže. Jesti, šetati i disati. Obilaziti pećine, vodopade, vidikovce i brojne okolne lepote.

Na povratku gužva na putevima, zatvorene trake i zastoji. Svuda se nešto gradi i radi. Dosadna i duga čekanja. 230 km do Beograda nikako da potrošimo. Kod Ljiga slikam ovog bombaša. Svi trube i ljuti su.
U meni neki mir. Još uvek opijena vazduhom, čitam kako je  drug Tito 1974. godine rekao: Mi smo zaista ovih dana, posle napornih događaja i napornog rada, našli ovde jedan spokojan i miran boravak u izvanrednim klimatskim uslovima. Sve je to ostavilo takav utisak da čovek poželi da opet dođe u ovaj kraj.

Evo mene uskoro opet! Svašta sam stigla da vidim, ali ću morati da se vratim da slikam po sunčanom danu proplanke sa belim oblačićima, a i da saznam da li je Zlatibor pitao Taru da li pamti ljubav staru, i šta mu je odgovorila ta druga lepotica…

@desiderata.co

 

 

Da li ste ikada posmislili kako izgleda sasvim lagana šetnja po ostrvu gde stanuju pametne mašine za ubijanje? Dubok udah, krećemo…

Čitala sam o njima i gledala uzbudljive putopise u kojima voditelj dramatično priča o poseti komodo zmajevima. Sada kada sam se našla u tom delu sveta bila bi šteta ne otići im u goste.

Iz mesta Labuan Badžo (Labuan Bajo) na Floresu brodom smo doplovili do ostrva Rinka (Rinca) koje nastanjuju ovi jedinstveni zmajevi iz porodice monitora.

Inače Rinka i Komodo predstavljaju prolaz u pravcu sever-jug između Indisjkog okeana i Floreskog mora i u vodama između ta dva ostva su brojni opasni virovi i najjače okeanske struje na svetu.

Pre obilaska Rinke, malo kupanja i ronjenja na obližnjim ostrvcima gde su uspeli da nas pronađu jedino vešti prodavci suvenira. Pogađate? Sve je upućivalo na to da su komodo zmajevi stvarno najveće zvezde u ovom delu sveta. Sve je bilo u znaku ove zaštićene vrste. Uz to smo se naslušali brojnih mitova i legendi. Da li su zmajevi zaista tako opasni? Otišla sam po odgovor.

OSTRVO RINKA veličine 198 km² na kojem živi oko 1.300 ljudi je jedno od 29 ostva na kojima se prostire Nacinalni park Komodo. Park je osnovan 1980.godine kako bi se zaštitili komodo zmajevi koji žive samo ovde na planeti i jako su osetljivi na promene i razvoj koji donosi moderno doba. 1991. godine park je uvršten u listu svetke baštine Unesca.

KOMODO ostvo je najpoznatije stanište ove ugrožene vrste, ali do Rinke je lakše i brže stići iz Labuan Badža. Takođe manje su gužve i veće šanse da vidite zmaja, jer ih manje ljudi ometa i nema toliko rastinja u koje mogu da se sakriju. Skrivanje im je inače omiljena zanimacija.

DOBRODOŠLI Konačno stižemo na ostrvo na ulaz Loh Buaya.  Odbor za doček je tu. Dugorepi makaki majmun radoznalo dočekuje nove turiste. Rendžeri su opremljeni drvenim motkama. Nema osmeha, svi su ozbiljni kako i dolikuje domu ozloglašenog zmaja.

Kupujemo ulaznice i dobijamo precizna uputstva. Ne odvajti se od vodiča i ne ulaziti nikako u duboku travu, ne prilaziti blizu životinjama. Ovde ne žive samo čuveni zmajevi, već i bivoli, divlje svinje, majmuni, egzotične ptice kao i smrtonosne kobre od kojih se takođe treba čuvati.

Uz ozbiljna upozorenja i pratnju rendžera naoružanim samo dugačkim štapom prošetali smo ostrvom i videli brojne velike i male zmajeve. Na sreću site i nezainteresovane za radoznale posetioce. Lokalci ih se ne boje, ali su kažu oprezni. Svesni su da zmajevi okupljaju putnike iz celog sveta i da im oni donose dobru zaradu.

Na ostrvu nije moguće prespavati, tu je samo smeštaj za zaposlene. Postoji prodavnica gde je jedino moguće kupiti vodu, ali ne i hranu. I upravo smo u tom delu videli najviše komodo zmajeva.

Najbolje je posetiti ostrvo od aprila do novembra. Period parenja zmajeva je u julu i avgustu baš kada smo im mi došli u goste.  U skaldu sa zatečenim  prizorom, od vodiča smo uz puno smeha saznali da mužjaci imaju dva polna organa. A potom smo saznali i ovo.

Ima ih samo u Indoneziji gde živi između 3 i 5 hiljada ovih gigantskih guštera mesoždera. Na Rinki ih je oko 1300.

Može da dostigne dužinu do 3m i težinu od oko 90kg. Imeju da plivaju i mogu da se kreću brzinom do 20 kilometara na sat.

Komodo zmajevi nisu aktivni lovci te za svoje žrtve najčešće biraju slabe i povređene životinje. Ovaj predator prati žrtvu i nekoliko dana pre nego što postane njegov plen, zato ih i zovu pametne mašine za ubijanje.

Dokazano je da nisu bakterije u pljuvački to što ugriz reptila čini smrtonosnim, nego žlezde u kojima proizvode pet različitih otrova. Slično kao kod zmija, to dovodi do grčenja, trenutnog pada krvnog pritiska i onemogućavanje zgrušavanja krvi. Žrtva je nakon ugriza bespomoćna i krvari. Iako uspe da pobegne, umreće ubrzo usled inefkcije.

Kako Nacionalna geografija tvrdi ovi kopneni krokodili kako ih još zovu, tokom protekle 40 godine, ubili su četvoro ljudi. Bilo je nekih napada na rendžere i neodgovorne turiste, ali radije jedu tela preminulih ljudi, zbog čega stanovnici ostrva stavljaju kamenje na grobove ne bi li zaštiti ostatke svojih bližnjih.

Odlazim srećna i živa uz saznanje da su iza sedam mora i sedam gora, sedam brda i dolina najbolje avanture. I da baš tu žive pravi zmajevi. Komodo zmajevi.

@desiderata.co

 

 

 

Neko je jednom lepo rekao – Ako se ikada nađeš u pogrešnoj priči, izađi iz nje. Jesi li pomislio kuda bi otišao. Na koju stranu sveta, u koju scenografiju bi lagano odšetao? Ja bih na primer baš u ovu koju ću ti sada ispričati.

Za ovaj događaj nije toliko bitno to da se desio u mestu Waelenga blizu plaže Mbalata, na kojoj osim mora i jednog vulkana nema ničega i gde je mnogo dobro. Bitno je to da ne bi ni znali šta se dešava da nam naš domaćin Francisko, čije su sve priče na granici verovali ili ne, nije predložio da idemo da gledamo tradiocionalnu borbu bičevima koja se izvodi u čast proslave dana nezavisnosti Indonezije. Malo mi se nije išlo…

U vremenu unovčavanja svega, očekivala sam uvežbano kostimirano kulturno umetničko društvo koje spremno dočekuje turiste. Kako bi samo pogrešili da nismo otišli! Ovo je bio jedan od najautentičnijih događaja na Floresu. Pun boja, muzike, plesa i radosti.

Na veliko iznenađenje ovo je bila zabava za lokalce, kojoj smo na sreću prisustvovali. Oni su se veselili, pili, pevali, plesali i bičevali se za svoju dušu. Bili smo jedini stranci koji su posmatrali ovaj spektakl pun simbolike i adrenalina. Nije da nas nisu primetili, nudili pićem i pozivali nas da se i mi oprobamo u ovom borbenom plesu, ali sve je bilo s merom.

CACI U pitanju je ritualna borba bičem pod nazivom caci, što je glavni element Manggarai kulturnog identiteta. U prošlosti se na taj način slavila pobeda, a danas se organizuje za dobrodošlicu važnim gostima, za venčanje, posle uspešne žetve, proslavu dana države… Sastoji se od reči ca što znači jedan i ci sto znači test. Caci znači test između dva rivala kako bi dokazalo ko je među njima bolji.

Caci igraju muškarci i uvek su dva protivnika u igri, s tim što je jedan obično iz drugog sela. Gledaoci veoma glasno podržavaju i navijaju za svoje favorite. Takmičenje traje satima.

PRAVILA U ovom borbenom plesu postoji nekoliko pravila koja se moraju poštovati. Napadaču je dozvoljeno da udari protivnika u glavu i po celom telu. Iako je sve zamišljeno kao igra, i svaki rezultat se prihvata bez želje za osvetom, zbog ogromne količine alkohola sopi kojim se podiže raspoloženje i povećava hrabrost, postoje sudije koje sve drže pod kontrolom.

OPREMA Caci igrači imaju obaveznu opremu, koja se sastoji od biča, štita, maske, i štapova. Svaki element ima neku simboliku: bič napadača je napravljen od ratana, sa ručkom pokrivenom kožom i simbolizuje muškarca, falus, oca, i nebo. Okrugli štit onoga koji se brani predstavlja ženu, matericu, i zemlju. Napravljen je od bambusa, ratana, i prekriven je bivoljom kožom.

Kad god bič pogodi štit muški i ženski elementi su ujedinjeni što simbolizuje seksualno jedinstvo, stvaranje novog života. Igrači da bi se zaštitili pokrivaju glave drvenom ili kožnom maskom i umotavaju se krpom i kozijim krznom. Rogovi na maskama predstavljaju snagu bivola.

Na sebi imaju pantalone i tradicionalno tkanje – songket. Oko pojasa i na nogama su zvona koja prozvode specifičan zvuk koji izaziva protivnika. Gornji deo tela ostaje go i otkriven. Posle znaka duel između biča i štita počinje.

Borci svojim plesom podižu tenziju. Napadač pokušava da udari protivnika bičem. Međutim iako je pogođen ne znači automatski da je izgubio utakmicu. Važnije je u koji deo tela je pogođen. Pogodak u glavu i na licu znači izgubljena utakmica za onog koji je napadnut, udarac po leđima je njegova pobeda i dobar znak jer je obećava da će naredne godine žetva biti bogata. Veruje se da je krv koja je prolivena ranama izazvanih bičevima dar precima, koji će za uzvrat, osigurati plodnost zemljišta i blagostanje.

Nakon ovog iskustva mogu samo još jednom naglas da kažem ono što uvek ističem -Najlepše stvari u životu nisu stvari. To su ljudi, mesta i uspomene. To su osećanja i trenuci, stidljivi osmesi i glasan smeh. To su svi oni dani kada se osećaš živim. I one priče kojih se sa radošću sećaš i želiš opet u njih da odeš.

@desiderata.co