Oduvek su me oduševljavali vulkani, mistični i moćni. Gledala sam ih iz daljine i visine preletajući Indoneziju i Japan čeznući da im priđem bliže. Konačno mi se ispunila želja. I ne samo da sam se popela na vrh, već sam dočekala izlazak sunca i popila tamo prvu jutarnju kafu. Upoznajte Kelimutu, vulkan sa tri jezera gde kažu odlaze duše mrtvih...
KELIMUTU – U selu Moni svi su tu samo sa jednim razlogom. Da se popnu na Kelimutu koji je sa svoja tri jezera koja menjaju boju, u trci za ulazak u 7 čuda prirode. Nalazi se u sklopu istoimenog nacionalnog parka, na nadmorskoj visini od 1.639 metara, a poslednji put eruptirao je 1968. godine. Danas je miran i nadmoćno dopušta geolozima, fotografima i turistima da ga svakodnevno posećuju, proučavaju i dive se njegovoj lepoti. Njegovo ime potiče od reči “keli” što znači planina i “mutu” što znači zajedno.
Pokušali smo da iznajmimo motor, ali ni jedan nije delovao dovoljno pouzdano da sa njim izguramo do nacionalnog parka. Zato smo se dogovorili sa Ivanom, sinom vlasnika smeštaja da nas on preveze kolima. Nas i još nekoliko momaka. Platili smo pola, jer smo već u lokalnom baru popili dovoljno piva da uz račun dobijemo i priču da je Ivan čuven po prevarama i da se često desi da uzme novac i da se ne pojavi.
Sigurno dolaziš? pitala sam, kao da bi mi rekao šta smera. Ne brini Dželena, uzvratio je uz osmeh. Baš neki fin tip, pomislih. Trebalo je samo sačekati zoru da vidimo šta je smislio….
U pola četiri ujutru, Ivan se pojavio ali ne u autu već sa manjim kamionom u kojem su već sedeli momak i devojka tužnih lica. Čemu te izdužene face? pomislih sedajući na improvizovanu dasku sedište, umotana u šest marama koje sam ponela. I dok mi je hladan vetar mrznuo obraze iz Ivanovog Kelimitumobila moglo se videti zvezdano nebo, i po koja zvezda padalica. Ekipa u kabrioletu je bila više nego besna, ali ništa nam nije vredelo. Nismo imali izbora niti vremena da menjamo prevoz. Trebalo je stići pre izlaska sunca.
Kupujemo ulaznice, prolazimo rampu i od parkinga do vrha pešačimo. Odmah nam se samoinicijativno zalepio vodič Marko Polo. Put je odlično obeležen, neki deo je čak i izbetoniran, i zaista nam nije bio potreban vickasti tip da nam za novac osvetljava stazu. Istina, bilo je mračno, hladno, vetrovito, tiho ali jako uzbudljivo penjati se ka vrhu vulkana. U takvim momentima čovek želi najviše da bude sam sa sobom.
Za stanovnike Floresa ovo je sveta planina, mesto predaka, jer veruju da duše mrtvih odlaze u jedno od tri jezera u zavisnosti od toga kako su se ponašali u toku života. Dva jezera koja su jedno pored drugog zovu se Tiwu Nua Muri Kooh Tai (Jezero mladića i devojaka gde odlaze duše onih koji su mladi umrli) i Tiwu Ati Polo (Jezero zlih duhova ili začarano jezero koje nastanjuju zle duše). Mnogi se pitaju zašto su baš ova dva jedan do drugog!
Treće jezero po imenu Tiwi Ata Mbupu (Jezero starih ljudi) se nalazi 1,5 km zapadno od druga dva. Karakteristično je po najvišoj temperaturi vode kao i po beloj peni usled pojačanih termalnih aktivnosti. Kada smo mi bili, bilo je crne boje. I zaista je delovalo strašno i tužno usamljeno.
Iako su deo istog grebana i nalaze se na istoj planini od istog vulkana s istim sastavom tla, jezera često menjaju boje od crvene, braon, crne, tirkizne, zelene, plave i bele nezavisno jedan od drugog. Varijacije boja je nemoguće predvideti. Nauka kaže da nema ništa natprirodno niti mistično u ovim jezerima. Ona menjaju boje prema hemijskim reakcijama koje proizlaze iz minerala sadržanih u jezeru, potaknutih aktivnošću vulkanskog plina.
Čekanje da sunce izađe na vrhu vulkana je jedno od onih osećaja zbog kojih zaboraviš umor, to što ti je hladno, neudobne krevete i hranu koja ti nije uvek po volji, i kažeš u sebi- vredelo je. I srce ti je puno jer za te momente se živi i putuje. Posle slikanja isključiš aparat ili telefon i duboko dišeš i upijaš magiju koju samo priroda nesebično daruje. Grupa biciklista koje smo sreli je pevala himnu Indonezije što je još doprinelo lepoti trenutka.
Ono što čini ovo jutro još lepšim jeste prva kafa. Baš ovde sam popila jednu od boljih na celom putovanju, najsličniju našoj domaćoj, gorku i jaku od koje ti srce zalupa jače. A i ugreje te.
Svaki dan ljudi iz okolnih sela dolaze u 3 ujutru donoseći termose sa vrućom vodom, kafu, đumbir koji po želji rendaju u šoljicu čime pojačavaju ukus ovog napitka. Inače, oni kafu koju prodaju i piju, sami gaje u dvorištu. Flores je poznata regija gde se uzgaja kafa u Indoneziji. Za razliku od naše domaće kafe, pripremaju je tako što kašičicu kafe samo preliju vrućom vodom.
Na povratku već se razdanilo i mogla sam jasnije da vidim sve što sam propustila po mraku. Kelimuti natpis napravljen od recikliranih plastičnih flaša, oznake za opasne deonice, natpise i objašnjenja.
Ivan nas je čekao da bi nas vrati u selo i uzeo ostatak novca. U toku vožnje pričljivi Nemac je predložio da podignemo revoluciju i da mu ne platimo. Svi smo složili da nas je prevario i da nismo dobili ono to je obećao. I šta je rekao kada smo odbili da mu platimo? Apsolutno ništa. Jer zaradio je nešto. A već sutra doći će novi turisti…
Kakav početak dana! Srećna, puna energije, spremna za nove avanture jer smo odmah krenuli dalje ka mestu Badžava.
@desiderata.co
Priroda je podelila plažu na dva dela. Jedna je sa talasima dobra za surfovanje, druga je stvorena za kupanje, ronjenje i lenčarenje. Šetam i zatičem momke koji se šišaju, izvode akrobacije, vrlo raspoloženo poziraju i ponosno izgovaraju svoja hrišćanska imena Bartolomeus, Kristiano, Francisko… Indonezija je zemlja u kojoj je većinsko stanovništvo muslimansko, a na Floresu najbrojniji su katolici. Nema ležaljki i suncobrana za iznajmljivaje. Staviš peškir gde poželiš i uživaš u toj netaknutoj prirodi i slobodi. A za popodnevnu dremku videla sam može da posluži i grob prekriven pločicama, kojih ima širom ostrva na najneočekivanijim mestima i u najluđim bojama.
DOBRO JE ZNATI PRE ODLASKA:
