Putovanje na Flores je jedna od većih avantura u mom životu jer sam se usudila da odem bez svih rezervacija u jeku sezone, verujući da će me pratiti sreća, pomalo računajući i na to da u ovom delu sveta nije ništa neobično da pokucaš nekome na vrata i pitaš za prenoćište. Čak i kada je delovalo beznadežno, kosmos je na razne načine slao poruku – Ne odustaj! I ja sam u svoj putopisni dnevnik ubeležila nova mesta Maumere-Moni-Badžava-Vaelenga-Labuan Badžo-Rinka. I nakon svega mogu da kažem- Vredelo je!
MAUMERE– Prvo odlazimo u Maumere koji je glavni grad Sika distrikta gde se nalazi jedan od aerodroma, kao i najveća luka u koju pristaju brodovi iz cele Indonezije. Mesto je okružen sa puno prirodnih čuda i znamenitosti, zabačenih sela i plaža pa je odlična početna stanica za dalje putešestvije.
Umesto da se sekiram šta će biti prekosutra i gde ću spavati, ja sam se sjajno provodila. Kada kažem provod, moj scenario savršenstva glasi: Na crnoj vulkanskoj plaži, pijem hladno lokalno pivo Bintan i posmatram šta rade ljudi oko mene i na usidrenim jahtama. Gledam prolaznike, plivače, austalijske penzionere u košuljama sa rascvetalim hibiskusima i lokalce koji im čamcima prilaze, prodaju ribu, i odnose kese sa đubretom za sitne pare. Svedočim životima po svemu drugačijim od naših. I sve tako do zalaska sunca kada se scenografija menja.
Sledeće jutro iznajmljujemo motor i krećemo u obilazak okolnih mesta. Cilj nam je da pronađemo plažu Koka koja je po pisanju nekih blogera najlepša na svetu. Put je uglavnom dobar i prilično je lako snaći se. Usput promiču kadrovi indonežanske svakodnevice. Deca koja viču Helou mister i ženama i muškarcima, posteri lokalnih političara, đaci koji uvežbavaju marširanje za Dan nezavisnosti Indonezije, busevi sa preglasnom muzikom i po kojom kozom na krovu…
KOKA PLAŽA – Od Maumera do sela Voloviro (Woloviro) gde se nalazi Koka plaža ima oko 48 km. Kada se skrene sa glavnog puta, postoji nekoliko rampi koje treba platiti nešto sitnog novca. Lokalci su se dosetili kako da zarade od turista koji ovde uglavnom dolaze na jednodnevne izlete. A kada se i poslednja rampa podigne i prođeš šumu punu kakaovca, ožedniš i dobro se istruckaš po prašnjavom putu dugom oko 2,5km, čekaju te – čisto more, beli pesak, kokosi, tek ulovljena riba na tanjiru, rashlađeno piće i nasmejani ljudi. Savršenstvo! Ovaj skriveni raj koji još nazivaju i plažom snova je omiljno mesto lokalaca, i još uvek je dobro čuvana tajna.
Priroda je podelila plažu na dva dela. Jedna je sa talasima dobra za surfovanje, druga je stvorena za kupanje, ronjenje i lenčarenje. Šetam i zatičem momke koji se šišaju, izvode akrobacije, vrlo raspoloženo poziraju i ponosno izgovaraju svoja hrišćanska imena Bartolomeus, Kristiano, Francisko… Indonezija je zemlja u kojoj je većinsko stanovništvo muslimansko, a na Floresu najbrojniji su katolici. Nema ležaljki i suncobrana za iznajmljivaje. Staviš peškir gde poželiš i uživaš u toj netaknutoj prirodi i slobodi. A za popodnevnu dremku videla sam može da posluži i grob prekriven pločicama, kojih ima širom ostrva na najneočekivanijim mestima i u najluđim bojama.
Moguće je iznajmiti čamac i obići obližnje ostrvo Nusa Koka koja je tvrde neustrašivi puno zmija, penjati se na stene sa kojih se pruža fenomenalan pogled, ići na noćno pecanje sa ljudima iz sela čiji su životi i sve što rade vezani za more. Pravo blago, kojem želim od srca da tako i ostane. Skriveno i prelepo. Međutim, već primećujem razlike od onoga što sam čitala, spremajući se na put. U jedinom restoranu koji drži harizmatični Blesius si mogao da jedeš za 1 $, sada je riba već 5 $. Za prenoćište su ranije ostavljali novac po želji i mogućnostima, sada već sve ima cenovnik. Hotela nema, ali od nedavno Blesius je napravio nekoliko soba koje su i više nego jednostavne. Dušek i mreže protiv komaraca, sa zajedničkim toaletom. Za hrabre avanturiste sasvim dovoljno!
Verujem da ovo mesto uskoro neće biti skriveno, zato treba požuriti! Indonezija je zemlja koja se sve više i brže razvija. Pored popularnog komšije Balija koji godišnje poseti preko tri miliona turista, i druga ostrva otvaranjem modernih aerodroma i izgradnjom puteva postaju sve atraktivnije destinacije. Flores je jedno od takvih mesta, koje će, sigurna sam narednih godina doživeti procvat. Do tada putujemo laganim tempom…
MONI – Krenuli smo hazarderski dalje ka jednoj od najpopularnijih destinacija u Aziji, koju turistički forumi svrstavaju u top 20 svetskih atrakcija i zbog koje je vredelo doći u ovaj deo sveta. Selo Moni okruženo pirinčanim poljima, samo po sebi osim nekoliko manjih vodopada, restorana i privatnog smeštaja ne nudi ništa spektakularno. Ali ono se nalazi u podnožju vulkana Kelimutu zbog kojeg svi i dolaze na Flores.
Prenoćište je bilo veoma teško pronaći, pa smo tako završili, kasnije smo saznali kod najvećih prevaranata u selu. Ali tipovi dobar, loš, zao su sastavni deo putovanja! Ispostavilo se da su vlasnici smeštaja Mama Moni (ranije po imenu Maria homestay) poznati na celom ostrvu po tome što menanju imena i sebi i smeštaju, ne poštuju dogovor i po tome što su nekim gostima nestajale stvari iz sobe. Mi smo dobro prošli!
Da nismo slušali laži domaćina Bernanda i njegovog sina Ivana, da nismo spavali u sobi sa krevetima na kojima još nisu skinuti najloni, da nismo celu noć slušali nečije kašljanje kao da je tu pored nas, da se nismo tuširali hladnom vodom, da smo odustali, ne bismo nikada doživeli lepotu kakvu može samo priroda da ti pruži. Izlazak sunca na vrhu vulkana bio je najlepša nagrada ludo hrabrim putnika, posle loše prospavane noći…
© 2017 desiderata.co
Prava avantura 🙂 Jako lepe fotografije..
hvala Ana <3