Month: December 2016

U čuvenom letovalištu, pri dočeku će vas strasno zagrliti sunce, plaže i more, ali ako ste imalo nemirnog duha, već posle koktela dobrodošlice, zaljubićete se u ljude i njihove priče. I ne, nije to od ruma, to je od tih bistrih pogleda još uvek zainteresovanih za goste i širokih osmeha…

Ako želite da osetite pravi duh Kube, Varadero je samo dobra polazna tačka za dalje avanture. Često je za ovaj deo sveta, mnogo povoljnije uplatiti aranžman preko turističke agencije, nego odvojeno plaćati avionsku kartu i smeštaj. Zato pre odlaska obavezno istražite sve opcije.

Malo istorije i brojeva: Davne 1872. godine Varadero je postalo kubansko letovalište. Ali je 1930. godine američki milioner Irene du Pont, otkrio ovaj raj i počeo da gradi luku za jahte, golf terene, skriveno mesto za bogataše, gde je kažu i Al Kapone voleo da dolazi.

U ovom najvećem letovalištu na Karibima, sa preko 50 hotela koji su poređani od zapada ka istoku po broju zvezdica, cenama i luksuzu, u jednom danu bude i oko 22.000 ljudi. Godišnje Kubu poseti oko tri miliona turista, a država zaradi preko dve milijarde dolara. Kubancima je, ako nisu u njima zaposleni, strogo zabranjen ulazak u sve hotele.

Klasični turistički kliše sa koktelom u ruci, na ležaljci pored bazena ili na plaži zatvorenog tipa, može veoma brzo da se pretvori u mnogo uzbudljiviji film.

Sve zavisi po šta ste došli…

Ako hoćete da vidite kako žive Kubanci, dovoljno je samo da izađete iz svog ol inkluziv raja, prošetate plažom i udahnete stvaran život…Jer ja nikada neću poverovati da je moguće osetiti vibracije neke zemlje, ako ne upoznate ljude koji tamo žive.

U hotelu u kojem sam bila negde bliže zapadu, istaknuti članovi Komunističke partije dobijali su za nagradu sedmodnevni odmor sa porodicom. I to je bilo zanimljivo videti.

Čuvar plaže je na primer završio svetsku književnost, na posao svaki drugi dan dolazi biciklom prelazeći desetine km. Pričao mi je o Dostojevskom, Kamiju, Markesu…Od jedne Kanađanke na poklon je dobio knjigu 1000 mesta koje treba videti pre nego što umrete i čita je pred spavanje. Zamišlja mesta u kojima nikada nije bio i u koje verovatno nikada neće otići. Posebno mašta o Egiptu. Sa kubanskim Bred Pitom bilo je zanimljovo pričati o hladnoj Kanadi gde sada živi i drži restoran.

Plaža je mesto gde će vam svaki čas neko diskretno nuditi cigare, rum…uvek sa istim objašnjenjem da ima prijatelja koji radi u fabrici…
Ubrzo shvatiš da ispod ruke možeš kupiti šta poželiš, po mnogo nižoj ceni i kažu lošijeg kvaliteta. I da u društvu koje propagira jednakost, ipak ima nagrađenih i poniženih.

Za mene su poseban doživljaj i najjači utisak bile slike ljudi na plaži. Cela porodica sa kućnim ljubimcima, portabl frižiderima, suncobranima, sendvičima, muzikom, nasmejani, veseli i uvek raspoloženi za slikanje. Sve što sam videla, je dokaz da temperamentnim Kubancima nije neophodna velika lova da bi uživali i radovali se novom danu.

Kupanje sa delfinima: U Varaderu je postojala mogućnost plivati sa delfinima u bazenu, ali je primamljiviji bio izlet koji uključuje vožnju katamaranom, ručak, posetu ostrvu Cayo Blanco, i plivanje sa delfinima u moru. Inače, Kubancima ni ovo nije dozvoljeno čak i ako im platite ulaznicu. Na žalost, stroga pravila su da su turističke ponude isključivo rezervisane za turiste!

Po nekim teorijama delfini su esencija životne energije i snage. Naučno je dokazano da ove inteligentne ribe, kod ljudi izazivaju lučenje endorfina, kontakt sa njima ima efekat na mozak isti kao spavanje, moždani talasi se umiruju, koriste se u terapijama sa autističnom decom, moguće je poroditi se u bazenu sa njima…

Za mene bliski susret sa delfinima jedno je od najmoćnijih, gotovo hipnotičkih iskustava. Kao i svaki kontakt sa zdravom, sitom i zadovoljnom životinjom u prirodnom okruženju. Prava plivajuća radost!

Poslednjih godina mnogo se priča na temu kako ljudi utiču na njih, zašto nije etički odvojiti delfina iz jata, znajući da oni ceo život provedu u jednoj familiji, kakav je njihov život u bazenima i koliki je stres kada zaronimo među njih. Ako vas zanima ovaj ugao posmatranja, više možete pročitati ovde.

U Varaderu sam u jednom kafiću upoznala porodicu Rodrigez Hernandez Fernandez. Nemam pojma koje tačno prezime da napišem, jer svaka udata žena ne uzima muževljevo prezime nego očevo i mamino devojačko.  Roditelji, dve ćerke i zet. Žive svi zajedno u Havani i puno su mi pomogli na ovom putovanju. Svako ima svoje iskusvo, neki putnici su mi pričali da su ljubaznost skupo plaćali, ali sam ja imala osećaj kao da sam bila kod bliskih rođaka.
Dogovor je bio da mi, kada se vrate u Havanu, nađu privatan smeštaj. Rekli su mi da obavezno prijavim na recepciji hotela da ću biti odsutna, kako ne bi krenula potraga za mnom.

Iz Varadera do Havane možeš ići minibusom, taksijem, ali najjeftiniji i podjednako udobni su Viasul autobusi namenjeni turistima. To su novi, moderni, kineski autobusi, čisti i klimatizovani. Dan pre puta, otišla sam na stanicu da kupim kartu i tamo upoznala bračni par, jednog istočnonemačkog vojnika koji obožava Čea (tvrdio je da su zajedno ratovali) i njegovu nasmejanu suprugu.

Posle 140 km udobne vožnje, po dogovoru na autobuskoj stanici u Havani me je čekao muž starije ćerke Antoanete, nastavnik fizičkog, Huan Karlos, doteran sa uljem u kosi, crvenim patikama i majicom u tonu. Još jedna sličnost sa nama, pomislila sam. Kada imaš gosta ti se središ i daš sve od sebe, da svoju porodicu i grad predstaviš u najboljem mogućem svetlu.

Sa osmehom raširenih ruku rekao je Bienvenida a La Habana…

© 2017 desiderata.co

Komunizam, palme, salsa, cigare, oldtajmeri, kokteli, Hemingvej, majice sa likom Če Gevare… sve bi to bila Kuba za početnike, ali ja sam želela nešto više od upakovane turističe ponude. Tropski raj ili zatvor iz kojeg svi žele da pobegnu? Na Karibe sam otišla po odgovor…

Koliko ste puta čuli rečenicu da Kubu treba posetiti pre nego što Fidel Kastro umre? Za to je sada već prekasno. Ipak, ostaje nada da se neće obistiniti predviđanja onih koji je vide kao buduće predgrađe Majamija (od kojeg je vazdušnom linijom udaljena 367 km), da će se promene desiti samo na bolje, i da će nešto starog kubanskog duha preživeti.

Pišem po sećanju jer sam na Kubi bila 2005. godine i prizivam lične doživljaje i slike sa ostrva koje decenijama prkosno pleše u svom ritmu i na kojem ćete, bez obzira koje godine bili, u mnogim detaljima zateći 1959.godinu. Jednom nisam dobila vizu za Ameriku sa obrazloženjem da sam mlada i nisam udata. Pomalo ljuta, tražila sam zemlju za koju nije potrebna dozvola za ulazak i tako završila na Kubi.

Ovo karipsko ostrvo osladio mi je jedan kamerman (oni vide život u kadrovima, i ja im verujem) koji je rekao – Moraš doživeti Havanu, kada nema gužve, videti kako tip svira trubu sam za svoju dušu na šetalištu Melakon, dok ga zapljuskuju ogromni talasi.

Bila je to slika po koju sam krenula.

Već pri sletanju, bilo mi je jasno da treba da zaboravim sve stereotipe koje sam ikada čula o ovoj zemlji u obliku krokodila i prepustim se sasvim posebnom filmu u toku čije projekcije sve vreme imaš osećaj da si onako fino pripit…

Sve što vidiš može delovati zbunjujuće na početku, ali možda više za zapadnjake ili mlađe generacije, jer smo mi ipak živeli u samoupravnom socijalizmu, bili Titovi pioniri, i jedan period i kod nas je sve bilo vlasništvo države, kasnije smo iskusili prazne rafove, sankcije i redove.
Komunuzam, palme i salsa, cigare, oldtajmeri, kokteli, Hemingvej, majice sa likom Če Gevare… sve bi to bio kliše, Kuba za početnike, ali ja sam želela nešto više od upakovane turističe ponude.

Želela sam da upoznam Kubance na Kubi, naivno verujući da ću samo tako čuti istinu.

Do tada sam slušala priče onih koji su u potrazi za boljim životom, uspeli da odu sa ostrva. U knjizi Čekajući da padne sneg u Havani, Karlos Ejre kojeg su roditelji poslali samog u Ameriku, i više nikada nije video oca, piše odu o izgubljenom raju – A onda u januaru 1959. godine, svet se menja: predsednik Batista je odjednom nestao, zamenio ga je gerilac koji puši cigaru, i Božić je otkazan.

Jedan drugi Karlos u Bostonu, sa pudlicom i najkrupnijim crnim očima, pričao mi je o svojoj zemlji iz koje mu ništa ne nedostaje, u koju ne želi da se vrati i gotovo plačući mahao roze olovkom sa šljokicama i peruškama
– Kada sam bio mali, nije bilo ovako lepih olovčica, i nikome nisam mogao da priznam da više volim dečake! Želeo sam slobodu!

Odrastali smo u isto vreme na različitim meridijanima, ali u sličnom sistemu. Ja sam njemu pričala o našem sivilu. I mislim da smo se donekle razumeli. Posebno oko tih olovki, gumica i blokčića. (Sećate li se onih sumornih rumunskih svezaka?)

Za mene bezbrižnog turistu koji je došao i može da ode u svakom trenutku, život na izolovanom ostrvu gde se ne prodaje Coca-Cola, i mobilni telefoni nisu bili dozvoljeni do 2008.godine, imao je mnogo više smisla. Deca su trčala po ulici, igrala fudbal ili bejzbol, penzioneri su jedni druge pobeđivali u dominama i šahu, a u vreme prikazivanja latino sapunica, cela porodica bi posedala na trosed i planeta je mogla da stane.

Ljudi su se gledali u oči, dobio bi osmeh, ili prenoćište od neznanca, a da ništa za to nisi morao za uzvrat da daš. Dobra volja je bila ulaznica za sve. Barem je meni tako izgledalo. Jedno je sigurno, Kuba će vas naterati da se duboko zamislite o tome šta je u životu zaista vredno. I kolika je merna jedinica za sreću.

Ne možeš da se ne zapitaš kako preživljavaju?

Doktori, policajci, umetnici, imaju platu oko 29 $, radnici 10 $, a penzija u koju idu sa 65 godina je 8 $. Od 1962. godine država štampa bonove (libreta) za koje svi građani dobijaju tačno određenu količinu 30 proizvoda, kao što su pirinač, šećer, ulje, rolnu toalet papira po danu, sapun, pastu za zube…Struja i druge komunalije su jeftine, zdravstvo i obrazovanje (u šta su uključene knjige, sveske, pribor i uniforma) su besplatni. Svako dete do desete godine od države na kućnu adresu dobija tortu za rođendan.

Oko milion Kubanaca koji žive i rade uglavnom u SAD redovno svojima šalju dolare. Iako postoje kontrole, i kazne su velike za sve ilegalne poslove, uvek nešto preprodaju, iznajmljuju, prodaju, iznalaze rešenja, snalaze se. Iako se siromaštvo vidi, čini se da ljudi tamo žive opuštenije nego u zemljama sa mnogo većim standardom.

Pre nego što krenete bilo bi dobro da znate i ovo…

• Kuba je najveće ostrvo na Karibima (110,860 sq km)
• broj stanovnika 11,179,995 (2016)
• glavni grad je Havana (sa oko dva milliona stanovnika)
• stopa pismenosti 99,8%
• stopa nezaposlenosti 2.5% (po zvaničnim podacima)
• ima devet mesta na listi svetske kulturne baštine UNESCO
• često je nazivaju El Caiman ili El Cocodrilo, jer oblikom podseća na krokodila

Najveće zablude su da je jeftina za turiste i da svi samo pevaju i plešu na svakom ćošku.

Pored predivne prirode moj najjači utisak su ljudi koje sam sretala. Otkrila sam jedno sasvim posebno mesto na planeti. Shvatila zašto je Hemingvej Nobelovu nagradu koju je dobio za knjigu „Starac i more” ostavio kao dar pred jednim kubanskim božanstvom, i na šta je mislio Lorka kada je rekao Ako me nema tražite me u Granadi ili na Kubi.

I zašto je naravno uvek bolji provod u baru na kome piše Ovde Ernest Hemingvej nikada nije bio.

Malo istorije Fidel Kastro je sa grupom revolucionara 1959. godine, skinuo sa vlasti Batistu. Amerikancima se nije dopalo što njihov komšija zagovara komunizam, pa su im uveli sankcije koje traju više od pola veka. Na Fidela, koji je ušao u Ginisovu knjigu rekorda sa najdužim govorom u UN (4 sata i 29 minuta) je pokušano 638 atentata.

2008. godine zbog bolesti vlast je poverio bratu Raulu, koji je kao vesnik nekih novih vremena legalizovao upotrebu mikrotalasne rerne, interneta, mobilnih…Obama je bio prvi američki lider koji je posetio Kubu nakon 88 godina.

Fidel Kastro je u devedesetoj godini umro 25.11.2016. godine.

Kada je najbolje ići: Za putovanja je uvek pravo vreme, ali nije loše da znate da je najlepše vreme početak novembra do aprila. Maj i jun mogu biti izrazito vlažni. Jul i novembar su period uragana, posebno kraj avgusta i početak oktobra. Za novogodišnje praznike je sve uvek mnogo skuplje.

Smeštaj: Ako želite da osetite pravu Kubu, predlažem privatan smeštaj, jer ćete tako najbolje moći da vidite kako lokalci žive. Zovu se casa particulares i prepoznaćete ih po nalepnicama sa plavim trouglom na kojima piše arrendador inscripto i koje su zalepljene na vratima i kapijama. (zelene su za Kubance) Neke informacije možeš pronaći ovde ili ovde

Oni koji izdaju smeštaj plaćaju državi mesečno od 100$ do 250$, bez obzira da li imaju goste. Cene smeštaja se kreću od 10 do 25 $+ za noć. Možete dobiti i doručak, po dogovoru. Dobro je da znate da, ako vas Kubanac dovede, onda je cena automatski veća, za deo koji njemu pripada. Takođe može da vam se desi da, iako ste rezervisali, vaša soba bude izdata nekome ko je stigao ranije. Zakon preživljavanja! Ne očajavajte, sigurno ćete pronaći brzo novi smeštaj.

Postoje i ilegalni particulares, mnogo jeftiniji, ali budite spremni da bežite iz kuće u sred noći ako upadne kontrola. Inače kazna za domaćina je oduzimanje stana. Interesantno je da ukoliko neko ima partnera sa Kube, moraju priložiti venčani list kao potvrdu da su zajedno. Na taj način, kažu, pokušavaju da suzbiju prostituciju.

Gde jesti?  Što se hrane tiče, preporučujem male, porodične restorane paladares, jer je to jedan od najboljih načina da otkrijete lokalnu kubansku kuhinju. Počeli su da ih otvaraju 1995. godine i po zakonu ne mogu imati više od 12 mesta i ne smeju služiti govedinu, jastoge ili rakove.

U praksi je to malo drugačije…

Uvek sretneš nekoga ko zna nekoga ko će te odvesti u ilegalni paladares. Kako to izgleda? Jinetero je osoba koja te je dovela tamo i njemu plaćaš za to par dolara. Uđeš u kuću, upoznaš celu familiju i dugo hodaš hodnicima do zadnjeg dvorišta ili jedeš u sobi sa spuštenim roletnama. Neki nemaju meni sa cenama, pa mali oprez i obavezno pitajte pre jela koliko šta košta. Sve u svemu nezaboravno iskustvo! U ovakvim restoranima porcije su ogromne, računi manji nego u restoranima, a hrana neverovatno ukusna. I služe jastoge!

Novac:  Na Kubi se sve može podeliti na ono što koriste i posećuju lokalci na jednoj i turisti na drugoj strani. Tako postoje dve valute: kubanski pesos (peso cubano ili moneda nacional – MN) i kubanski konvertibilni pesos (peso cubano covertible – CUC). Novac se menja isključivo u menjačnicama „CADECA”. Korisno je prilikom dolaska na aerodrom, promeniti manju količinu novca. Turisti barataju sa CUC i dešava se da su cene izražene u MN, što vam prodavci često neće reći, tako da treba biti oprezan, i gledati šta ovaj ispred vas radi. Inače, imajte na umu da bakšiš očekuju baš svi!

Šta spakovati: Na Kubi nema prodavnica na svakom ćošku. A i ako ih ima, nećete sigurno naći sve što vam treba. Ako i nađete cene su turističke. Ponesite sve bez čega ne možete, šta god pomislite da će vam zatrebati (od hrane, uložaka, lekova do kreme za sunčanje, spreja protiv komaraca i šampona.) I obavezno jedan deo kofera odvojite za garderobu i sitnice koje ćete poklanjati. Primetila sam da vole majice sa vidljivim velikim natpisima firmi, naročito američkih i španskih. Videćete koliko će vam biti zahvalni, posebno mladi, željni svega.

Korisni linkovi:
www.mfa.gov.rs
www.lonelyplanet
www.insightcuba.com
Idealna muzika za pakovanje.

Na ostrvu gde nema hrane na svakom koraku, a svi kuvaju, gde nema benzinskih pumpi, a svi se voze, nema saobraćajnih znakova, a opet svi znaju put, ne možeš, a da se ne upitaš da li je Kuba tropski raj ili zatvor iz kojeg svi žele da pobegnu?

Znala sam da istinu sigurno neću pronaći u rashlađenom koktelu Kuba libre. (koji oni nazivaju “mentirita,”mala laž ili samo rum & kola)

Moja priča je počela u Varaderu, ali sam odatle završila u predgrađu Havane sa porodicom koju sam upoznala na plaži…U to ime pojačavam do daske La Lupe Puro Teatro.

© 2016 desiderata.co