Month: June 2017

Nema veće radosti i uzbuđenja nego videti divlje životinje u prirodi. Posebno jednu finu familiju gde vlada matrijarhat i baka vodi glavnu reč. Prorade mi adrenalin, serotonin i endorfin uvek kada osetim slobodu, snagu i jasna pravila divljine. I zato me je teško naterati u šoping centar, ali u džunglu ili park… Tu sam prva u redu!

MINERIJA NACIONALNI PARK (Minneriya National Park) koji se nalazi blizu mesta Polonnaruwa je carstvo slonova i eko turizma. Spada u deset najpoznatijih mesta na svetu gde se mogu videti ovi inteligentni gorostasi u krdima, ali i brojne ptice i ostale divlje životinje. Ovde su zaštićeni i sigurni. Imaju dovoljno hrane i vode zbog koje se i okupljaju u vreme sušnog perioda.

STROGA PRAVILA POSETE Postoje pravila ponašanja ako poželite da im dođete u goste. Da bi ušli jedini način je da platite ulaznicu i džip sa vodičem. Jedan vozi, drugi je tu sa puškom za uspavljivanje, za ne daj bože. Kažu da su slonovi agresivni u vreme parenja, kao i da imaju jako dobro pamćenje. A ljude pamte, na žalost, po tome što su im naneli zlo.
Zato se preopručuje tiho uživanje u posmatranju ovih divova i osluškivanje njihovog raspoloženja.

O ŽIVOTU SLONOVA Slonovi žive između 50 do 70 godina i to u strogo definisanoj socijalnoj strukturi. Ženke ceo život provedu u zatvorenoj porodičnoj grupi, koju čine majka, ćerka, sestre, tetke, bake… Predvođene su najstarijom ženkom. Dakle, čist matrijarhat! Mladunce čuvaju sve rođake, ali mama je ipak zakon.

Društveni život mužjaka i ženki se razlikuje. Ćerke ostaju sa majkom, mužjaci kada postanu polno zreli odlaze. Odrasli mužjaci žive samotnjački, a u krdo su dobro došli samo ako neka ženka ima nagon za parenjem.

Kružili smo džipom i nailazili na manje grupe kako, a šta drugo, nego jedu. Slonovi su biljojedi koji provedu i po 16 sati dveno u jelu i u sebe unesu oko 136 kg hrane svaki dan.

AZIJSKI SLONOVI Za razliku od afričkih slonova, azijski su manji, imaju manje uši i glatkiju kožu. U Aziji kljove imaju samo mužjaci i to ne svi. Surla se sastoji od preko sto hiljada mišića i može nežno da iščupa travčicu, ali i ogromno drvo. Sa njom slonovi dišu, beru biljke, piju, mirišu, prave buku, i kao i kod ljudi mogu se razlikovati levoruki i dešnjaci. U surlu može da usisa 14l vode. Azijski slonovi na surli imaju jedan prst, a afrički dva. Ostljivi su na sunce pa se pokrivaju blatom i prašinom. I obožavaju da se kupaju.

U jednom trenutku smo naišli na idiličnu sliku familije slonica sa decom. I dva mlada mužjaka koji se bezbrižno igraju ukrštajući kljovice. Inače bebe slona kada se rode imaju 120 kg.

Verovatno je bilo previše džipova i turista i samo je u jednom trenutku najstarija slonica zamahnula ušima i glasno riknula, što je bio znak da ne prilazimo bliže, da ih nerviramo i da po mogućstvu nestanemo što pre!

Slonovi su emocionalno vrlo kompleksne životinje. Umeju da plaču i tuguju, da budu u depresiji zbog gubitka članova krda. Jedina je životinja koja ima ritual sahranjivanja, pokrivajući uginulog člana porodice grančicama i pokazujući tugu satima stojeći pored njega u tišini. Kažu da se dešavalo da ako nađu mrtvog čoveka uz put i njega sahrane.

Ova inteligentna bića su najveće kopnene životinje. Stvaraju muziku, umetnička dela bojama, igraju se, pokazuju tugu, radost, ljutnju, saosećanje i samosvest.
Svedok sam da umeju i da se uplaše. Usput smo videli sloniće koji su se kupali i toliko uplašili kada smo naišli da su odmah istrčali iz vode i pobegli duboko u šumu. Scena je bila kao iz crtanog filma!

Za ovakve momente vredi otići na drugi kraj sveta! Srećna idem dalje. Mada sam se posle nekoliko meseci putovanja uželela svoje porodice, svog plemena ženskog 🙂
Ako vas zanima kako je bilo u nacionalnom parku Jala (Yala) i bliski susret sa slonovima i leopradom, priču možete pročitati ovde.

© 2017 desiderata.co

 

Videla sam kako izgleda berba čaja, i sada je bilo vreme da saznam nešto više o samom procesu prerade. Vozom odlazim dalje, po nova saznanja, po nove uspomene…

U potrazi za savršenim čajem uskačem u voz. Ok, voz kao svaki voz, pomislićete. Ali po broju go pro kamera, putnika iz celog sveta, jezika koji se govore, količini škljocanja i poziranja, ovaj je svakako poseban.
Kao i po brzini kretanja! Mili dvadeset na sat, kroz krivudave planinske predele. U njemu lokalci prodaju hranu i jede se od prve stanice, a turisti hvataju najbolje kadrove. Laganica, tempo idealan da malo napravim plan i posložim misli dok ne stignem do sledećeg mesta.

MALA ENGLESKA  Nuvara Elija (Nuwara Eliya) ili Mala Engelska kako ga još zovu, je planinsko mesto na visini od 1.868 metara, i oko njega se nalazi 95 odsto svih plantaža Šri Lanke. Ova najhladnija zona na ostrvu je bilo sklonište od vrućine engleskim i škotskim pionirima u čajnoj industriji. Tu su u pauzama rada i ispijanja pića, lovili lisice, jelene i slonove i igrali golf, polo i kriket. I naravno pili čaj u pet. Kolonijali stil se oseća na svakom koraku, od arhitekture do prelepih bašti u engleskom maniru.

FABRIKA ČAJA Poseta obližnje fabrike Blue Fields je bila kratka i informativna. Tamo opet zatičem isključivo žene koje rade. Muškarci kažu navodnjavaju polja. Čak je i vodič bila devojka koja mi je ispričala nešto više o preradi i tipovima čaja. Da bi uživali u šoljici ovog aromatičnog napitka, potrebno je da lišće prođe put od plantaže do prodavnice. Pa da krenemo redom…

Jeste li znali da su crni i zeleni čaj ista biljka i da je razlika samo u stepenu fermentacije? Ja nisam.
Čaj mora da sadrži tri komponente: boju, ukus i aromu.
Vrste čaja variraju ukusom, kvalitetom i cenom s obzirom na listove pa su čajevi napravljeni od manjih listova jači i mnogo kvalitetniji. Što se finije iseče, aroma je jača. Da bi se dobio prvoklasan čaj, listovi moraju biti prerađeni najkasnije dan posle berbe. U fabrikama se mešaju listovi skupljeni na različitih plantažama.

Obišli smo sve delove fabrike: odeljenje fermentacije, sušionice, videli kako se seče i pakuje. Kada listovi čaja sa polja stignu u fabriku prvo se peru i suše. Listovi se potom stavljaju na sunce gde oksidiraju i tako se dobija crni čaj, a ako se preskače sušenje i oksidacija te listovi sveži i zeleni idu u dalju obradu onda dobijamo zeleni čaj. Najskuplji je beli čaj koji se dobija od izdanaka odnosno pupoljaka listova koji se vibracijom odvajaju od listova.

Listovi trpe tri operacije: termičku obradu, rolovanje i sušenje.
Zavijanje ili rolovanje crnog čaja razlikuje se od zavijanja zelenog. Blago zavijeni listovi daju blag ukus. Čvrsto zavijeni daju jak ukus čaja. Zavijanje se radi ručno ili mašinski. Sledeća faza je mlevenje i još neki procesi pre pakovanja i distribucije.

Čaj proizveden od velikih i celih, ručno savijanih i potom prirodno sušenih listova, znatno je cenjeniji i poznat je kao Orange Pekoe. To je unikatan, prvi i najstariji način proizvodnje. Samo crtež lava sa krunom i natpis “Pure Ceylon Tea packed in Shri Lanka”  garantuje njegovo poreklo.

U sklopu fabrike je čajdžinica gde sam isprobala različite vrste čaja. Od onih označenih kao dust, bope, bop, pekoe, op, zeleni čaj, pa sve do onih po nazivu silver tips i golden tips. Različitog ukusa, jačine i gorčine.
Čaj je religija umetnosti života, tvrdi majstor japanske čajne ceremonije. U prodavnici koju smo posetili, gde su svi čajevi bili 300% skuplji nego bilo gde, sigurna sam čaj je relgija umetnosti čistog biznisa.

Ljubazni lokalci objasnili su mi gde uz put mogu da kupim potpuno isti čaj po drastično nižoj ceni. Kao i svi turisti sa ostrva sam ponela različite vrste čaja. Sa svakom šoljicom cejlonskog čaja pomislim na lica i osmehe žena koje sam sretala i slikala. Uporno pokušavajući da to sećanje pomirim sa parolom na ulazu u fabriku koja glasi – Čovek koji nema čaj u sebi, nije sposoban da otkrije istinu i lepotu.
Da, istina i lepota. Dve teme za ozbiljno razmišljanje.

© 2017 desiderata.co

Na Šri Lanki nema kraja avanturama. Ovo je zemlja lepote i šarma. Osmeha. Divote. Ali i kontrasta. Slatko gorkih priča. Plaža i planina. Kao i čuvenih plantaža čaja i veštih žena koje ih beru. Posle resetovanja na suncu odlazim na 2000 m i istražujem dalje ovaj skriveni dragulj Indijskog okeana

Ela (Ella) je omiljeno mesto planinara, avanturista, svih onih koji žele da vide plantaže čaja, vodopade i panorame sa raznih osvojenih vrhova. Nalazi se u Bedula distiktu u provinciji Uva i u ovom delu ostrva je uvek mnogo niža temperatura. Zamišljala sam ga kao tiho romantično planinsko mestašce, ali zatičem brojne restorane, bariste, kafiće podređene zahtevnim turistima iz celog sveta. Večita tema- šta razvoj turizma donosi, a šta nepovratno menja.
Ipak sve to ne može da umanji lokalni šarm i zavodljivu nonšalanciju!
Na primer u super fensi kafeu po imenu Insomnia konobari sa neizbežnim bradicama, tetovažicama, uskim majičicama. A toalet? Pa levo i levo i tako uđeš u dnevnu sobu bake koja gleda indijsku seriju i rukom ti pokaže vrata na koja treba da uđeš. I ti shvatiš da si zapravo u njenom wc-u sa sve četkicom za zube, sapunom, lavorima i prljavim vešom. Jesam vam rekla da je pasword za wifi kafea: psihodelia. Obožavam Aziju!

Šta obavezno videti?

Gde god da sam najviše volim da šetam, istražujem, srećem ljude, pričam sa njima, udišem vazduh, skrećem sa glavnog puta… Jer tako se dese najlepše neočekivane priče.

1. MALI ADAMOV VRH (Little Adam’s Peak) Mudre reči kažu izaberi svoj vrh i osvoji ga. I ja se ovaj put penjem na visinu od 1141m na mali Adamov vrh poznat i po imenu Small Sri pada. Ne tako zahtevan uspon i šetnja oko 3 km kroz plantaže čaja. Sa vrha se pruža pogled na viši Ella rock (oko 8 km šetnje) kao i na ostatak ostrva. Idealno mesto za disanje duboko i razmišljanje široko. Ima nečeg magičnog u savladavanju vrhova! Viših i nižih.

2. MOST DEVET OBLAKA (Nine Arch Bridge) koji se nalazi između mesta Ela i Demodara je jedan od najslikanijih mostova. Prava lepotica sa instagrama! Izgradili su ga Britanci početkom 20. veka, i po načinu gradnje smatra se svojevrsnim čudom. Sastoji od devet lukova, dugačak je 300 m i širok 25 m. Njegova posebnost je ta da je ceo izgrađen od čvrste stene, cigle i cementa bez i jedne metalne konstrukcije. Kažu da je kada je most pušten u rad 1921. godine čovek koji ga je pravio ležao ispod kako bi dokazao da je konstrukcija sigurna. Turisti svoj dolazak usklađuju sa satnicom prelaska voza kako bi napravili što lepšu fotografiju. Međutim, vozovi često kasne i mnogi se peške vrate prugom.

3. POLJA ČAJA I BERAČICE Pisac Konan Dojl rekao je da su plantaže čaja Cejlona takav spomenik hrabrosti kakva je i statua lava na polju u blizini Vaterloa. Priče o cejlonskom čaju, koji se i dalje naziva po starom imenu države, blago mirišu na britanske buržoaske salone, zahvaljujući tome što je Šri Lanka bila engleska kolonija, kao i činjenici da su dva Škota promenila čajnu industriju na ostrvu i upisali je na svetsku mapu. Istorijski podaci kažu da je prve plantaže na ostrvu je organizovao Džems Tejlor koji je 1867. godine, zasadio oko 80 hektara čaja donetog iz Kine. I nakon šest godina svet je saznao za „cejlonsko čudu“. Do sedamdesetih godina plantaže su vodili Englezi, a 1971. godine postaju državne. Danas su u privatnom vlasništvu bogatih porodica Šri Lanke. U svetu se inače godišnje proizvede tri miliona tona čaja. Šri Lanka je posle Kine, Indije i Kenije četvrti proizvođač na planeti.

Mogla bi ovo biti priča o romantičnoj vožnji valovitim beskrajnjim zelenim poljima, ali ovo je slatko gorka simfonija, koju izvode svetske korporacije i žene. Najveću zaradu od čaja ova zemlja je ostvarila 2014. godine kada je vrednost izvezenog čaja iznosila 1,63 milijarde dolara. Ali sve te priče sa previše nula zapravo započinju ovde, na poljima čaja.
U listiću koji je ubrala jedna Tamilka.
Jer mašina ne može da zameni njene spretne i tople ruke.
Jer ni muškarac ne može da je odmeni. Jer niko osim Tamilki ne može da radi na poljima čaja.
A ta nezamenjivost se plaća manje od tri dolara na dan!

Tamilce su Englezi davih dana doveli sa juga Indije jer su bili vešti i iskusni u branju. Zbog velikih vrućina, žene rade na poljima rano ujutru ili u kasnijim popodnevnim satima. Kao i pre mnogo godina i danas se bere isključivo ručno i to samo sveži, mladi listovi. Dok beru džakove drže oko glave ili na ramenima. Ako se bere golim rukama, posle nekoliko godina biljka ostavlja na šakama tamniju boju koja ne može da se opera.

Srećem žene koje beru lišće, ne prekidajući rad ali prateći me pogledom, osmehom i po kojim pozdravom, dok ih fotografišem. Ne govorimo isti jezik, ali komuniciramo očima i osmehom. Lepe Tamilke sa karakterističnim nakitom na nosu, zlatnim minđušama, narukvicama i tačkama na čelu su nezamenjivi deo svake šolje čaja koje se ispijaju širom sveta.

Zanimalo me je kako izgleda život jedne Tamilke u 21.veku, na šta sam dobila veoma precizne odgovore bez imalo sentimenta.
Radno vreme je od 8 do 17h. Pauza za ručak je jedan sat. Zarađuju 400 rupija dnevno što je manje od 3$. Moraju da uberu 20 kg čaja na dan. Ukoliko ne ispune normu, dobijaju manje novca ili mogu da ostanu prekovremeno. Rade svim danima osim nedeljom. Nemaju godišnji odmor, osim kada je neki bitniji tamilski praznik.

Svi imaju besplatnu zdravstvenu zaštitu, školstvo, kao i malo zemlje koju mogu da obrađuju. Žive u svojevrsnim komunama. U blizini naselja imaju hindu hram. Ćerke nasleđuju radno mesto majke i kada se udaju i one dobijaju kuću i zemlju. U svim fabrikama i na poljima na ostrvu je ista visina zarade.

4. LIPTONOVO ODMOROŠTE (Lipton’s seat) Vizija Ser Tomasa Liptona koji je takođe posedovao brojne plantaže, bila je da omogući većini da uživa u ovom aromatičnom napitku, pa je prvi manje količine čaja pakovao u kutijice sa sloganom “Oaza čaja u vašoj šolji”. Danas je Lipton čaj jedna od najpopularnijih brendova na svetu. Sakupljaju čaj iz celog sveta, a sama fabrika se nalazi u Dubaiju gde se proizvede najmanje pet milijardi kesica čaja godišnje. Nemaju fabriku na Šri Lanki, ali zato u znak sećanja postoji Liptonovo odmorište ili Lipton’s Seat koji je najpoznatiji vrh na brdu Poonagala u Badula distriktu, blizu mesta Haputale. Na putu ka vrhu je poznata fabrika čaja Dambethanna kao i nepregledna zelena polja.

Posle prelaska nekoliko rampi i plaćanja brojnih taksi za ulazak, zatičem žene koje mere nabrano lišće. Gruba lica ne obraćaju pažnju na mene dok ih slikam. Saznajem da je za 1 kg čaja potrebno 5 kg listova kao i da se tako ubrano lišće šalje dalje na preradu u fabrike i nema se vremena za poziranje.

Stižem konačno do vrha gde je Ser Lipton posmatrao svoje plantaže, razmišljao i pijuckao čaj sa prijateljima. Pogled na doline, zelenilo i planine u magli i po koji selfi sa Serom.

Nakon kratkog predaha, svih pročitanih mudorsti na zidu, susreta sa stvarnošću, slikanja fantastičnih likova, krivudavim putem žurim nazad u Elu dok nije pao mrak. Jer već sutra već idem dalje, u nove avanture!

© 2017 desiderata.co