Zaboravi na jahanje dresiranih slonova, slikanje sa drogiranim tigrovima, selfi sa zmijom oko vrata… Ne postoji boji način da vidiš i pokušaš da razumeš životinje od odlaska kod njih u goste. Naravno, stroga pravila ponašanja postoje, uz važnu napomenu – VIP nisi ti nego tvoji domaćini
Šri Lanka ima 21 nacionalni park, a Yala je najposećeniji i drugi po veličini park na ostrvu. Prostire se na oko 979 km2, a napravljen je 1938. godine. Sastoji se od pet blokova, ali neki nisu dostupni turistima. Ja sam svoju malu knjigu o džungli gledala i upijala u bloku 1 koji je poznat i po imenu Ruhuna nacionalni park. Najbolji period za posetu je od februara do jula. Obično ne radi od septembra do polovine okrobra. Više o Yala parku možeš pročitati ovde.
Postoje brojne agencije koje organizuju safari u Yali. Moguće su celodnevne ture, obilasci od 4 ili 7 sati, ili kampovanje (sve popularniji glamping) i noćni obilazak. Od jedne porodice iz Škotske, dobili smo telefon sjajnog momka, a glavna preporuka je glasila-Videli smo leoparda! (ako vam zatreba kontakt: Nalin Safari Jeep Tour nt.nalin@yahoo.com +94 77 534 4 081)
Oduvek sanjam da radim za neki Diskaveri, Nacionalnu geografiju, Travel, Animal planet, sa Memedovićem i tako to…. i nema inspirativnijeg mesta gde bih mogla da se nađem, od džungle. Tu gde sve emisije i fotografije koje ostavljaju bez daha i nastaju. U 4 ujutru po dogovoru po nas dolazi Nalin koji je i vozač i spoter kako se nazivaju oni koji vešto prvi spaze sve životinje. Nalin ima tetovažu Freedom life i društvo mu pravi mali sin koji očigledno uči ovaj unosan posao. Iako rano, ni malo sanjiva, uskačem u džip i krećem u avanturu…
Stižemo ispred kapije parka oko 5 i čekamo da se otvori. Da, da i džungla ima radno vreme! Krenuli smo tako rano da bi ušli među prvima. Po principu, ko prvi leopardu… Dok sedim u džipu i čekam da podignu rampu, slušam kako se džungla lagano budi. Momenti rezervisani za ćutanje kada pustiš samo da te obuzme osećaj da pored tebe pulsira divljina, sloboda, životi o kojima ne znaš baš ništa. Cvrkut ptica i svitanje bili su veličanstvena uvertira u jedan sasvim neobičan dan. Onaj koji se prepričava do kraja života. Tačno u 6 sati ulaziomo, Nalin daje gas i mi letimo po crvenom prašnjavom drumu.
Dok smo dolazili promicali u bilbordi sa porukom-Životinje su jedini pravi vlasnici džungle. Moćno carstvo sigurno ne želi goste, i od posetilaca se očekuje, kada su već tu, da se ponašaju odgovorno. A šta to podrazumeva? Za razliku od džungli na asfaltu gde ljudi preplašeni svojom osrednjošću mogu bezrazložno da ti naude, u pravoj džungli je sve mnogo jasnije. Životinje ne napadaju iz zabave i sporta.
Postoje pravila i strogo je zabranjeno – Hranjenje životinja, upotreba blica, pušenje, razgovaranje telefonom, jesti na bilo kom mestu i to hranu jakog mirisa, zabranjen je unos droge i oružja. Zabranjeno je izlaženje iz džipa na mestima koji nisu obeleženi kao mesto za odmor, bacanje i ostavljanje đubreta.
Prvo srećemo razne ptice, jelene i divlje svinje. Nalin kaže da ćemo videti još puno životinja kasnije, i da nam je sada najvažnija misija da pronađemo leoparda. Jel to ok? pita. Ima li lepše rečenice za jednog pustolova! Leopard je superstar. Uspešnost ovog safarija se meri time da li ste videli ovog lepotana ili ne. Ali sa ovom mačkom se nikada ne zna… Iskusniji tvrde da ako ga ne vidite do 8 ujutru sve je manja šansa, jer je toplije i on drema negde u hladu i sklanja se od sve veće gužve.
U ovom nacionalnom parku živi oko 44 vrste životinja (slonovi, vodeni bivoli, medvedi kao što je Baloo u Knjizi o džungli, krokodili, šakali, divlje svinje, majmuni, monitori, razne zmije, mungosi, ribe…) i preko 250 vrsta ptica. Za ljubitelje posmatranja ptica ovo je pravi raj.
Svaka životinja ima svoje specifične osobine, navike, i moraš ih razumeti i biti dobar gost. Treba izbegavati bilo kakvu interakciju sa njima. Neke ptice u vreme gnežđenja na primer mogu biti veoma agresivne, kao i slonovi u vreme parenja. Dakle, važno je biti tih, gotovo nevidljiv i poštovati pravila. Samo što ti to niko ne kaže, to moraš sam da znaš.
Nikada ne znaš na šta možeš da naiđeš. Nema nameštenih prizora. U tome i jeste lepota i draž divljine. Vozači javljaju jedni drugima gde su šta videli, tako da se veoma brzo stvori gužva. Tog dana je u park ušlo oko 80 džipova. Jedna od negativnih stvari na safariju je jurnjava za životinjama. Džipovi sa loklacima, turistima odgovornim i manje odgovornim, porodično obučenih u specijalna safari odela boje peska sa šeširima, amateri i profesionalni fotografi sa najvećim objektivima ikada.
Park je rezervat slonova i ima ih na stotinu. Uglavnom su blizu vode. Nailazimo na prvog koji ne obraćajući pažnju na nas mirno brsti žbun.
Sat je uveliko pokazivao da je prošlo 8 sati, i sve životinje koje smo videli u svoj svojoj raskoši, delovale su kao utešna nagrada. Uzalud su se šepurili prelepi paunovi, divlje svinje, mungosi i šakali. Svi smo očekivali da vidimo retku zverku, leoprada. Kako je vreme odmicalo onaj osećaj kada zaboraviš da si gladan i žedan, i široki osmeh, zamenile su tužne face i lagani pad entuzijazma.
Važna lekcija koju treba naučiti glasi – U toku safarija je najvažnije naoružati se strpljenjem. Širom otvorenih očiju, sa spremnim foto-aparatom, čekaš ne znajući tačno šta i odakle. I tako, kada smo se najmanje nadali… Leopard je nonšalantno prošetao.
Kada je prešao put, mislili smo da je zašao u šumu i ga više nećemo videti. Pomerili smo se džipom i neočekivano ga ugledali na steni ispred, jasno kao na nekom filmskom platnu. Moćna, prelepa, retka zverka na samo nekoliko metara od nas.
Zvezda safarija je zaštićena vrsta kojoj preti odumiranje. Zamisli da si toliko lep da zbog toga žele da te ubiju? Yala je park sa najviše leoparda na kvadratnom mestu na svetu. U bloku 1 ih ima kažu oko 40.
Ovaj lepotan živi samotnjački na svojoj teritoriji koju obeležava i čuva od drugih predatora. Ima izrazito razvijena čula sluha, mirisa, vidi noću šest puta bolje od čoveka, a može da razvije brzinu i do 60 km/h. Znači, u svakoj igri sa nama bio bi pobednik.
Sve nas je snimio, čuo je svaki uzdah, vau i škljocanje aparata. I samo je laganim mekanim hodom otišao dalje…
Zadovoljni, konačno smo i mi mogli da odemo na pauzu, jer smo zaboravili da ništa nismo jeli i pili već satima. U određenom delu je dozvoljena šetnja i jelo. Tu se nalaze i toaleti kao i divna peščana plaža. Nismo želeli da gubimo vreme i posle kratke pauze nastavili smo…
U daljini vidimo planinu Panangala rock ili Elephant rock koja liči na slona. Nalin nam pokazuje ptice i korkodile koje mi isprva uopšte ne primećujemo. I duhovito kaže – Ovaj sa otvorenim ustima čeka bele turiste! Koliko bi dugo turista opstao ovde? pitam, na šta iskusni spoter koji je svaki dan u džungli kaže – Kolima sat vremena, peške deset minuta.
Ubrzo vidimo slona koji u potrazi za hranom dolazi do nas. Na tri smo metra od gromade koja jede, lomi grane i komotno može da nas prevrne naglavačke, samo ako poželi. Iz drugog džipa jedna Japanka viče oduševljeno Kavai, a Francuskinja iza mene ga priziva glasnim poljupcima. O la la, a šta ako se okrene i zainteresuje se za nas? Nalin ih smiruje i upozorava da budu tihe. Shvatam koliko gradski čovek ne razume da divlje životinje nisu slatki likovi iz crtaća i da kada je moć pred tobom, u rečenici Ili se bori ili beži zauvek, postoji samo jedna opcija.
Najpuštajući nacionalni park na izlazu nas je, kako dolikuje moćnom carstvu, ispratila jedna divlja svinja. Odlazim umorna i srećna, sa samo jednom mišlju u glavi – Što više upoznajem ljude sve više volim životinje. Što više upoznajem životinje, sve više volim životinje. Amin.
Istog dana otišli smo dalje u planine na 2000 m u mesto Ella. Bio je 31. decembar, a ja sam dragi dnevniče, zaspala u 22h. Sa pola prašnjave džungle u kosi, još uvek pod utiskom svega što sam videla na divljoj strani planete. Bio je ovo moj najlepši dan 2016.godine.
Probudila sam se iduće godine. Spremna za nove radosti.
© 2017 desiderata.co
Čovek nije drvo Pisac Meša Semilović je veoma lepo objasnio: Svakome bi trebalo odrediti da putuje, s vremena na vreme. Čak i više: da nikada ne zastane duže nego što je neophodno. Čovek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mesto, čovek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvesnošću koja ga čeka. Promena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposeti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promeni mesto i nametnute uslove.
Čitajući, saznajem da nas budizam uči da su rešenja naših problema u nama, a ne izvan nas. Buda je od svih svojih sledbenika tražio da ne primaju njegove reči kao apriori istinite, već da radije testiraju učenje u svakodnevnim životnim situacijama.
Anti kako smo je prekrstili, nam je uglavnom pravila riblji kari, dal, plavi patlidžan, papadam (što je testo prženo u ulju), krompir sa ljutom paprikom, salate… Ovo je ribarsko selo i ne jedu piletinu ni drugo meso. Jedan dan sam ih zamolila da dođem kod njih i gledam kako kuva. Kada sam došla, sve namirnice su već bile spremne. Poslužile su me čajem i bombonama. Anti je vešto ćuteći kuvala, sa deda mraz kapom na glavi kao pravi šef i budističkim mirom. Malika mi je pričala sve što jednu dvadesetogodišnju devojku može da zanima, pokazivala mi je svoje haljine i slike iz foto albuma, o tome kako su preživeli cunami, o ostalim članovima porodice, šire i uže familije.
