Šri Lanka: Hramovi, moć tišine i male mudrosti

Putujući spolja po različitim gradovima i ćoškovima planete i duboko unutar sebe možemo pronaći mnoge odgovore za kojima tragamo. Ne kaže se uzalud, ko traži taj i nađe… Zato danas malo o putovanjima, svesnosti i tišini. Imali li boljeg mesta na ostrvu za sve to od budističkih hramova…

 

Kao što do nekog mesta možemo stići avionom, kolima, biciklom, peške, plivajući prsno… tako postoji nebrojano načina da stignemo do sebe samih. Na sreću, svako po svojoj meri bira tehniku i stil u potrazi za svojom ličnom harmonijom.  Putovanja, joga i knjige su moji najbolji učitelji. O životu, o smislu o tome ko sam i gde sam. Jedna od Budinih pouka jeste da nas neki neprijatan doživljaj može povesti u dva pravca:
– jedan je da samo gomilamo svoju nesreću i zbunjenost,
– drugi je, da počnemo da tragamo.
Da, znam ovaj drugi je teži put. Ali bolje da sami otkrijemo istinu za sebe, nego da nam je drugi prepričavaju.

Uvek kada osetim da sam se udaljila od svoje prave prirode, da sam nezadovoljna, ili melanholična, znam da je pravo vreme za neki odlazak. Bilo gde. Na drugi kraj grada ili na drugi kontinent. Važno je samo da se pokrenem. Često naše nezadovoljstvo proizilazi iz pasivnosti, kada pomislimo da više ne moramo ili ne možemo da idemo dalje. Kretanje je suprotno stagnaciji. Šetnja uz reku nas napaja kiseonikom, pokreće cirkulaciju i garantovano popravlja rapoloženje. Samo od jedne šetnje po kraju možemo imati velike koritsi. A zamislite tek od dužeg putovanja…

Čovek nije drvo Pisac Meša Semilović je veoma lepo objasnio: Svakome bi trebalo odrediti da putuje, s vremena na vreme. Čak i više: da nikada ne zastane duže nego što je neophodno. Čovek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mesto, čovek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvesnošću koja ga čeka. Promena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposeti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promeni mesto i nametnute uslove.

Blagodeti putovanja su brojna. Ako pogledamo malo filozofski i doživimo odmor kao šansu za rast i samospoznaju, možemo naučiti da:

• Nećemo pronaći mir izbegavajući život. Zato je važno istraživati, saznavati, kretatiti se, disati punim plućima, odlaziti i vraćati se.
• Život je sada. Kada smo u nekoj drugoj zemlji ni naša prošlost ni budućnost nisu važne u tom trenutku. Okrenuti smo isključivo sadašnjem vremenu, a tako postižemo blaženstvo.
• Razvijamo svesnost. Naša pažnja je usmerena najviše na ono što se događa oko nas. Svaki susret, mesto, jelo, sve što namje novo… doživljavamo intenzivnije i svesnije.
• Da budemo ono što jesmo.  U vremenu maligne grandomanije u kojem se gotovo svako pretvara da je nešto što nije, na putovanjima možemo komotno da se opustimo.  U drugim gradovima ne moramo nikoga da zadivimo, da ostavimo utisak… jer sada smo tu i ko zna kada.
• Život počinje kada napustimo zonu komfora. Možda zvuči kao oglodana fraza, ali otkrivajući nove gradove, ulice, običaje, spoznajemo sebe u novim situacijama i granice sopstvenih mogućnosti.
• Stičemo širu sliku o svetu i sebi, a to nas oslobađa od jednodimenzionalnog pogleda na život i ljude.

Budizam je tokom svog širenja po Aziji i u kontaktu sa lokalnim kulturama zadobio različite forme. Ali je svuda zadržavao svoju suštinu. Na Šri Lanki postoje brojni hramovi i sveta mesta, značajnija na mapi od ova dva o kojima ovde pišem. Ali su na mene ostavila utisak zbog atmosfere i ljudi koje sam tamo srela.

Seegala je mali hram koji se nalazi na kraj sela Weeraketiya koje smo uspeli da pronađemo samo zahvaljujući google map offlajn, jer drugačije bi bila nemoguća misija. Kada smo stigli nije bilo nikoga osim Preme jede divne žene čiji je brat tu glavni monah. Ljubazno mi je pokazala sve prostorije, strpljivo je pozirala i objašnjavala kako se budisti mole i šta izgovaraju. Sve vreme me čvrsto grlila i na kraju mi je tražila broj telefona. Jesam li već rekla koliko su ljudi ovde otvoreni i dobrodušni?

Budisti se klanjaju Budinom kipu, ali ne kao znak obožavanja, niti kako bi ga time umilostivili i dobili nešto za uzvrat. Budina statua, sa blagim osmehom saosećanja i rukama koje mirno počivaju u njegovom krilu, podstiču ljude da se i sami potrude da u sebi razviju mir i ljubav prema samima sebi i svim drugim bićima.

Drugi hram koji sam obišla je Stone temple ili Rajamaha Viharaya Mulgirigala. Zovu ga i mala Sigirija. Ovaj drevni budistički hram koji je napravljen na vrhu 210m visoke stene. Evropljani su ga svojevrmeno zvali Adamov vrh verujući da su Adam i Eva upravo ovde bili.

Na ulazu samo turisti plaćaju kartu, i kao i u svim budističkim hramovima izuvanje je obavezno. I ne, nisu mi nestale cipele.

Zajedno sa lokalcima koji su porodično krenuli da se pomole do vrha prelazim preko 500 stepenika. Usput vidim majmune koji kradu darove postavljene ispred Bude. Ni malo druželjubivi, i često opasni, ali uvek interesantni za gledanje.

Čitajući, saznajem da nas budizam uči da su rešenja naših problema u nama, a ne izvan nas. Buda je od svih svojih sledbenika tražio da ne primaju njegove reči kao apriori istinite, već da radije testiraju učenje u svakodnevnim životnim situacijama.

Dok hodam ređaju se slike. Budistički monah. Porodica u molitvi. Starija žena izgovara ritmično mantru. Hvatam pogled druge žene koja mi klimanjem glave daje dozvolu da ih slikam. Usput brojne Budine manje i veće statue, mirisni štapići, posebna energija, neopisiv mir… Jedna žena koja je sa porodicom došla, želi da se slikamo i sve vreme me drži za ruku i govori kako će da me odvede kući.

Na ostrvu postoje brojni joga ritriti, gde za velike pare možete dobiti dozu duhovnosti i relaksacije. Ako zanemarimo tu mogućnost, uvek možemo sebi posvetiti neko vreme. Ako ne vežbamo jogu, možemo na kratko raditi vežbe disanja i relaksacije. Jer na odmoru imamo dovoljno vremena. Opušteniji smo. Nije nam potrebno ničije društvo. Samo neko mirno mesto gde možemo osetiti snagu svog daha, tišine, mira, samoće.

Na samom vrhu hrama pronalazim odlično mesto za kratku meditaciju uz zalazak sunca. Stanje savršenog mira, kao ništa, može u nama izazvati osećaj blaženstva i zadovoljstva. U životu postoji čitav svet dubina i senzulanosti. Na nama je da ih otkrivamo. Putujući spolja i iznutra.
Na odlasku jedan pas me prati do stepenica kao da želi nešto da mi kaže…

Nakon dve nedelje potpunog odmora, vreme je i za malo avanture. Napuštam Tangale i plaže i odlazim u mesto Tissamaharama (skraćeno samo Tisa) gde ću napokon ostvariti jedan svoj dugodišnji san…

© 2017 desiderata.co