Otkrivanje novih ukusa, neobičnih jela nerazgovetnih imena, egzotičnog voća i probanje lokalnog piva i pića su sastavni deo svakog putovanja. Osim toga hrana spaja ljude. Na najbolji mogući način. Sledi priča o tome šta se jede i pije na ostrvu i šta sam sve videla i naučila u kuhinji jedne vešte domaćice
Bilo da je su u pitanju domaći specijaliteti ili hrana koju sam probala u restoranima, sva jela na Šri Lanki su pravi praznik za čula. Možda ne toliko fotogenična, jela su odlična mešavina začina i svežih namirnica. Ukusi su baš ono što se može očekivati od zemlje koja se nalazi između južne Indije i jugoistočne Azije. Prava fuzija na tanjiru uticaja svih osvajača i trgovaca koji su ostavljali trag. Inače ovde se kaže da ne možeš potpuno uživati u hrani, njenom ukusu i teksturi ako je ne jedeš prstima.
Osnovni sastojci većine jela su pirinač, kokosovo mleko, i riba. Posebno mesto u ishrani imaju začini poput karija u listu ili prahu, đumbira, kurkume, ljute papričice, bibera, cimeta, kardamoma, klinčića, vanile, limunove trave…
Najčešća jela na meniju su kari sa povrćem, ribom, ili nekim mesom. Roti što je nešto poput tortilje. Hoppers su kao palačinke od pirinčanog brašna i kokosovog mleka. String hopers su tanki rezanci od pirinča. Kottu roti iseckano povrće sa testom. Jedu dosta i dal što je neka vrsta sočiva, kao i puno svežeg povrća i voća (banana, papaja, ananas, mango, durian, pešnfrut, džekfrut, rambutan…)
Mala škola kuvanja Kada ste na Šri Lanki smešteni u kući, automatski dobijate i komšije. Ali ne bilo kakve. Naše prve komšije koje su radile za vlasnika kuće, su čistili po potrebi, bili naše obezbeđenje, rešavali nam sve nedoumice i što je najlepše kuvali bi nam kad god i šta god bi se dogovorili.
Da li postoji boiji način da probate lokalne specijalite nego da vam ih napravi iskusna domaćica? I ne samo to. Ja se uvek raznežim kada vidim zajedništvo majke i ćerke, i tu snagu žene da onim što najbolje ume doprinese boljem životu svoje porodice. A to sam najčešće viđala u zemljama sa niskim standardom koji tera ljude da se snađu i rade pošteno ono u čemu su najveštiji. Za mene je jako važno da na svakom putovanju podržim lokano stanovništvo kad god se ukaže prilika.
Komšinice, mama Gunawathi Wijethunga (žene uvek zadržavaju devojačko prezime) i ćerka Malika Tharangani, koja odlično govori engleski, bi svako jutro dolazile da nas pitaju da li hoćemo da nam spreme nešto za jelo. Ako kažemo da mi kuvamo ili idemo u restoran morale su tačno da znaju šta ćemo spremati i gde ćemo jesti. A ako nam one prave onda bi u dogovoreno vreme dolazila cela porodica sa šerpicama i činijama. Jednom kada je nestala struja došao je i otac sa improvizovanom lampom od akumulatora i sijalice. Ujutru bi došli po sudove, novac i novi dogovor. Neretko su navraćale da nam ponosno pokažu šta je tata ribar ulovio tog dana.
Anti kako smo je prekrstili, nam je uglavnom pravila riblji kari, dal, plavi patlidžan, papadam (što je testo prženo u ulju), krompir sa ljutom paprikom, salate… Ovo je ribarsko selo i ne jedu piletinu ni drugo meso. Jedan dan sam ih zamolila da dođem kod njih i gledam kako kuva. Kada sam došla, sve namirnice su već bile spremne. Poslužile su me čajem i bombonama. Anti je vešto ćuteći kuvala, sa deda mraz kapom na glavi kao pravi šef i budističkim mirom. Malika mi je pričala sve što jednu dvadesetogodišnju devojku može da zanima, pokazivala mi je svoje haljine i slike iz foto albuma, o tome kako su preživeli cunami, o ostalim članovima porodice, šire i uže familije.
Ne koriste noževe već sečivo koje je pričvršćeno za podlogu. Nemaju šporet već kuvaju na vatri. Malika je malo pomagala mami, ali nije išlo baš glatko. Kroz smeh mi je rekla da je ona razmažena jer je najmlađa ćerka. Šansa da zavirim u kuhinju dala mi je realističan portret života jedne porodice i kulinasrke kulture ove zemlje. Uživala sam. Jer najbolje žurke su uvek u kuhinji!
Želeći da ih podržimo u njihovom malom biznisu, jedan dan smo im pomogli da napišu jelovnik na engleskom za neke buduće goste. U znak zahvalnosti Anti je napravila kolače po nazivu helapa od kokosovog brašna u lišću u obliku srca. Bili su ukusni i veoma neobični!
Poslednje veče u selu Walawwatha dogovorili smo se da nam naprave večeru, ali su nas ovaj put pozvali da dođemo kod njih. Malika je rekla da ponesemo viljuške jer ih oni nemaju, ali smo ih naravno zaboravili. Zabrinuti kako će se turisti snaći doneli su nam činiju sa vodom za pranje i novine za brisanje ruku.
Ono što je bio mnogo čudno jeste da su postavili tanjire samo za nas, a oni su posedali oko stola kao u pozorištu i samo nas gledali. Pošto je bilo malo neprijatno zamolila sam barem Maliku da sedne sa nama. U jednom trenutku su nam onako neobavezno provukli ideju da kupimo njihovo zemljište i napravimo hotel. Tata je čak isplanirao kako će podeliti te silne milione. Hrana je bila zaista ukusna, a cela situacija nadrealna.
Veče je završeno tako što je tata pravio pokretne senke na zidu. Ludilo!
Ono što je lepo i mnogo realnije, Anti je kupila plin od para koje je zaradila kuvajući za nas i poželela je da nam se pohvali. Dobar je osećaj kada vidiš da si doprineo nečijoj sreći barem malo.
Ako nećete da jedete u restoranima, ili kod lokalaca, možete i sami da kuvate jer vam je sve na raspolaganju. Moderni supermarketi i ulične pijace. Pošto je ovo ribarsko mesto na tezgama možete videti najrazličitije vrste riba. I morksih i rečnih. Ako i ne kuvate, pijace su odlično mesto gde možete osetiti pravi život jedne zemlje i videti najrazličitije karaktere.
Šta se najčešće pije? Šri Lanka je jedan od najvećih izvoznika čaja na svetu. Tako da je čaj nacionalno piće. Lokalci piju dva puta dnevno cejlonski čaj, sa oznakama B.O.P. i B.O.P.F. (Posebna priča o čaju sledi) Kada je voda u pitanju za turiste se preporučuje flaširana voda.
Kokos iz kojeg se pije kokosova voda prodaju na svakom ćošku. Žuti kokos (King coconut) je slađi i uskusniji od zelenog mladog kokosa. Lokalci je nazivaju prirodna apoteka. Ovo prirodno energetsko piće, često koriščćeno i u ajurvedi, kažu da je odlično protiv dehidratacije i mamurluka.
Iako se na ostrvu ozbiljno neguje kultura ispijanja pića, alkohol se ne prodaje na svakom ćošku, već samo u specijalizovanim prodavnicama ili ilegalnim mestima. Lion je nacionalno pivo. Toddy (4% alkohola) je blago fermentisano piće, pravi se od palminog cveta i jedno drvo može dnevno da proizvede 2l ovog napitka koji kažu najviše podseća na sirće. Prodaje se uglavnom ilegalno, a pije se širom ostrva. Arrack (60-90% alkohola) je tradicionalno piće na ostrvu i po ukusu je nešto između viskija i ruma. Ovo zlatno žuto piće se pravi od palminog sirupa.
Teoretksi nije dozvoljeno kupovati alkohol u vreme punog meseca (poya), ali u paksi je sve mnogo drugačije.
Koncept savšenog jela i pića je, tvrdi iskusni Entoni Bordejn, potpuno sumanut. Savršenstvo se baš kao i sreća nekako neprimetno prikrade. I ako ga jednom pronađemo, već je nestalo.
U to ime, za sve radoznale putnike, večite tragače i hedoniste – živeli!
© 2017 desiderata.co