Razglednica iz Varadera

U čuvenom letovalištu, pri dočeku će vas strasno zagrliti sunce, plaže i more, ali ako ste imalo nemirnog duha, već posle koktela dobrodošlice, zaljubićete se u ljude i njihove priče. I ne, nije to od ruma, to je od tih bistrih pogleda još uvek zainteresovanih za goste i širokih osmeha…

Ako želite da osetite pravi duh Kube, Varadero je samo dobra polazna tačka za dalje avanture. Često je za ovaj deo sveta, mnogo povoljnije uplatiti aranžman preko turističke agencije, nego odvojeno plaćati avionsku kartu i smeštaj. Zato pre odlaska obavezno istražite sve opcije.

Malo istorije i brojeva: Davne 1872. godine Varadero je postalo kubansko letovalište. Ali je 1930. godine američki milioner Irene du Pont, otkrio ovaj raj i počeo da gradi luku za jahte, golf terene, skriveno mesto za bogataše, gde je kažu i Al Kapone voleo da dolazi.

U ovom najvećem letovalištu na Karibima, sa preko 50 hotela koji su poređani od zapada ka istoku po broju zvezdica, cenama i luksuzu, u jednom danu bude i oko 22.000 ljudi. Godišnje Kubu poseti oko tri miliona turista, a država zaradi preko dve milijarde dolara. Kubancima je, ako nisu u njima zaposleni, strogo zabranjen ulazak u sve hotele.

Klasični turistički kliše sa koktelom u ruci, na ležaljci pored bazena ili na plaži zatvorenog tipa, može veoma brzo da se pretvori u mnogo uzbudljiviji film.

Sve zavisi po šta ste došli…

Ako hoćete da vidite kako žive Kubanci, dovoljno je samo da izađete iz svog ol inkluziv raja, prošetate plažom i udahnete stvaran život…Jer ja nikada neću poverovati da je moguće osetiti vibracije neke zemlje, ako ne upoznate ljude koji tamo žive.

U hotelu u kojem sam bila negde bliže zapadu, istaknuti članovi Komunističke partije dobijali su za nagradu sedmodnevni odmor sa porodicom. I to je bilo zanimljivo videti.

Čuvar plaže je na primer završio svetsku književnost, na posao svaki drugi dan dolazi biciklom prelazeći desetine km. Pričao mi je o Dostojevskom, Kamiju, Markesu…Od jedne Kanađanke na poklon je dobio knjigu 1000 mesta koje treba videti pre nego što umrete i čita je pred spavanje. Zamišlja mesta u kojima nikada nije bio i u koje verovatno nikada neće otići. Posebno mašta o Egiptu. Sa kubanskim Bred Pitom bilo je zanimljovo pričati o hladnoj Kanadi gde sada živi i drži restoran.

Plaža je mesto gde će vam svaki čas neko diskretno nuditi cigare, rum…uvek sa istim objašnjenjem da ima prijatelja koji radi u fabrici…
Ubrzo shvatiš da ispod ruke možeš kupiti šta poželiš, po mnogo nižoj ceni i kažu lošijeg kvaliteta. I da u društvu koje propagira jednakost, ipak ima nagrađenih i poniženih.

Za mene su poseban doživljaj i najjači utisak bile slike ljudi na plaži. Cela porodica sa kućnim ljubimcima, portabl frižiderima, suncobranima, sendvičima, muzikom, nasmejani, veseli i uvek raspoloženi za slikanje. Sve što sam videla, je dokaz da temperamentnim Kubancima nije neophodna velika lova da bi uživali i radovali se novom danu.

Kupanje sa delfinima: U Varaderu je postojala mogućnost plivati sa delfinima u bazenu, ali je primamljiviji bio izlet koji uključuje vožnju katamaranom, ručak, posetu ostrvu Cayo Blanco, i plivanje sa delfinima u moru. Inače, Kubancima ni ovo nije dozvoljeno čak i ako im platite ulaznicu. Na žalost, stroga pravila su da su turističke ponude isključivo rezervisane za turiste!

Po nekim teorijama delfini su esencija životne energije i snage. Naučno je dokazano da ove inteligentne ribe, kod ljudi izazivaju lučenje endorfina, kontakt sa njima ima efekat na mozak isti kao spavanje, moždani talasi se umiruju, koriste se u terapijama sa autističnom decom, moguće je poroditi se u bazenu sa njima…

Za mene bliski susret sa delfinima jedno je od najmoćnijih, gotovo hipnotičkih iskustava. Kao i svaki kontakt sa zdravom, sitom i zadovoljnom životinjom u prirodnom okruženju. Prava plivajuća radost!

Poslednjih godina mnogo se priča na temu kako ljudi utiču na njih, zašto nije etički odvojiti delfina iz jata, znajući da oni ceo život provedu u jednoj familiji, kakav je njihov život u bazenima i koliki je stres kada zaronimo među njih. Ako vas zanima ovaj ugao posmatranja, više možete pročitati ovde.

U Varaderu sam u jednom kafiću upoznala porodicu Rodrigez Hernandez Fernandez. Nemam pojma koje tačno prezime da napišem, jer svaka udata žena ne uzima muževljevo prezime nego očevo i mamino devojačko.  Roditelji, dve ćerke i zet. Žive svi zajedno u Havani i puno su mi pomogli na ovom putovanju. Svako ima svoje iskusvo, neki putnici su mi pričali da su ljubaznost skupo plaćali, ali sam ja imala osećaj kao da sam bila kod bliskih rođaka.
Dogovor je bio da mi, kada se vrate u Havanu, nađu privatan smeštaj. Rekli su mi da obavezno prijavim na recepciji hotela da ću biti odsutna, kako ne bi krenula potraga za mnom.

Iz Varadera do Havane možeš ići minibusom, taksijem, ali najjeftiniji i podjednako udobni su Viasul autobusi namenjeni turistima. To su novi, moderni, kineski autobusi, čisti i klimatizovani. Dan pre puta, otišla sam na stanicu da kupim kartu i tamo upoznala bračni par, jednog istočnonemačkog vojnika koji obožava Čea (tvrdio je da su zajedno ratovali) i njegovu nasmejanu suprugu.

Posle 140 km udobne vožnje, po dogovoru na autobuskoj stanici u Havani me je čekao muž starije ćerke Antoanete, nastavnik fizičkog, Huan Karlos, doteran sa uljem u kosi, crvenim patikama i majicom u tonu. Još jedna sličnost sa nama, pomislila sam. Kada imaš gosta ti se središ i daš sve od sebe, da svoju porodicu i grad predstaviš u najboljem mogućem svetlu.

Sa osmehom raširenih ruku rekao je Bienvenida a La Habana…

© 2017 desiderata.co