Author: Jelena

Putujući po ostrvu kao da osvajam nivoe u nekoj igrici, bez ideje šta će sledeće naići, samo osećam još veće uzbuđenje pred onim što me očekuje u svakom novom mestu iza nekog vulkana. U Badžavu se dolazi zbog okolnih sela koja daju šansu da odeš u prošlost, doživiš nešto autentično i drugačije i vratiš se u sadašnjost na hladno pivo. Kako ti se čini ta verzija seoskog turizma?

Koliko je raznoliko i zanimljivo ovo ostrvo govori činjenica da na Floresu živi osam plemena: Manggarai, Riung, Ngada, Nage-Keo, Ende, Lio, Sikka, Larantuka, u okviru kojih postoje podgrupe sa različitim karakteristikama i dijalektima. Poznati su po svojim tkanjima i plesu, ali i po tradicionalnim kućama. U Ngada okrugi o kojem sada pišem, najpoznatija su sela Bena, Tololela, Luba, Nage, Gurusina i Belaraghi. U nekima je moguće prespavati, prisustvovati ceremonijama, a neke samo, plaćanjem ulaznice, obići i na kratko zaviriti u živote ljudi koji su 21 veku još uvek duboko u svojoj tradiciji i drevnoj kulturi.

BADŽAVA (Bajawa) je mestašce sa nekoliko restorana i desetak pansiona gde možete prespavati. Nema šopinga, nema luksuza samo osećaj da je vreme stalo davnih dana. Blizu je najvišeg vulkana na Floresu INERIE (2245m), od reči Ine što znači majka, i Rie što je lep,graciozan. Lokalci veruju da Bog Zete živi na vrhu, kao i da ih vulkan štiti od svih nedaća pa čak i od komaraca i malarije. Postoje organizovane ture za sve koji žele da se popnu i dožive novo iskustvo. Kreće se uglavnom pred zoru kako bi dočekali izlazak sunca. Za uspon i silazak potrebno je oko 6 sati.

BENA je najpoznatije i najposećenije selo u Ngada okrugu i najbolji je primer ove kulture. Nalazi se 16 km od Badžave i u samom podnožju je Inerie.
Na prostoru dugačkom 375 m i širokom 80 m nalaze se dva reda drvenih visokih kuća sa krovovima od slame koje nazivaju Nua. Kuće su nalik brodovima i ljudi veruju da njima dobri duhovi putuju i stižu u njihove domove. Ranije je ovde živelo 9 klanova, a kako su počeli da se žene između sebe te podele više nema. Sada u 45 kuća živi 120 porodica, odnosno oko 300 ljudi. Intersantno  je da u selu vlada matrijarhat, i da ako se muškarac oženi sa ženom iz drugog plemena on odlazi da živi kod nje.

Na ulazu piše velikim slovima SELAMAT DATANG (dobrodošli) ali pre svega moraš da se upišeš u knjigu gostiju i platiš ulaznicu, odnosno donaciju, ne manju od predložene sume. Umesto ulaznice stave ti oko vrata šal od tradicionalnog tkanja, koji ako ne želiš da kupiš na izlasku vratiš.  Vidno je da je turistička organizacija poradila na imidžu i popularizaciji sela kako bi privukli što veći broj turista. Takođe i to da je stanovnicima malo previše gostiju koji svakodnevno radoznalo zaviruju u njihove živote.

U centru sela su dve svetinje Ngadhu i Bhaga, po jedan za svaki klan. Ngadhu je otelotvorenje muškog pretka klana. Simbolizuje snagu i potenciju. Bhaga, ženski simbol koji podseća na minijaturu kuće. Ona predstavlja utočište, sigurnost i žensko telo.

Velike kamene ploče na sred sela služe za komuniciranje sa precima kao i žrtvovanje životinja u toku ceremonija. Kuće su ukrašene lobanjama, rogovima bivola i svinjskim čeljustima, koje su stanari sakupili u toku nekih obreda, slavlja, ili dobili kao poklon za venčanje. Predstavljaju statusni simbol i moć jedne porodice. Danas se umesto bivola uglavnom žrtvuju kokoške, jer su jeftinije, a život je skup, kako nam je rekao vodič duhovito tvrdeći da su to vilice od radoznalih turista.

Žitelji sela su najviše farmeri, stočari, državni službenici, đaci i studenti. Žene se bave tkanjem ikata sa tradicionalnim motivima poput bizona, konja, a duga linija pod nazivom ghiu, simbolizuje ljudski život.

U kućama smo zatekli uglavnom starije žene koje su prodavale svoja tkanja, pletene korpe i ukrase od kokosa. Ogromni zvučnici, posteri fudbalskog tima, žene sa crvenim ustima od opojnog lišća blagog sedativa koje žvaću umesto cigareta (betel nut), ali i prostorija u kojoj živi kućni duh u koju nije moguće ući, pokazuju mešavinu sadašnjeg i prošlog vremena. Svaka kuća je mala prodavnica za turiste ispred čijih kamera se po neka dama i nasmejala.

Ovde žene nisu imale istetovirane obrve i veštačke trepavice. I bile su mi jako lepe u toj svojoj istini, neopterećenosti kilogramima i kakav će utisak ostaviti. Postoji li savršen trenutak, savršen doživljaj, savršena lepota?
Dobra hrana, društvo,egzotika sa elementima avanture i široki osmesi nepoznatih ljudi…sasvim dovoljno ako mene pitate.

Idemo dalje, ovaj put peške jer se do sledećeg sela može stići samo kroz šumu. Nakon 45 minuta šetnje ispred nas se pojavljuje selo zvučnog imena Tololela.

TOLOLELA je od Badžave udaljena na oko 30 km. Ulaznica je koliko želimo da damo i malo je opuštenija atmosfera. Arhitektura po sličnom principu kao i u prethodnom selu. Sastoji se od 31 tradiocionalne kuće za 7 klanova. Po kućama rogovi, lobanje i nečiji grob od plavih pločica za kupatilo. Paleta likova i tuđih života koji su toliko drugačiji od naših. Pare, pare, daj mi milion…viču oko nas deca, što nije retkost pri susretu sa turistima. Loše uhranjeni psi i mačke lenjo dremaju, baš kao u svakom selu gde je život laganog tempa.

Na našoj ruti bilo je još jedno selo do kojeg smo prošetali, i usput videli kako raste ananas i saznali da samo ženska papaja daje plodove, što nisam do sada znala.

GURUSINA je selo od Badžave udaljeno 19 km.  Sagrađeno je 1934.godine i u njemu živi 33 porodice. Gotovo sve što smo videli u ostalim selima, odnosi se i na ovo.  Pravila ponašanja na velikoj tabli glase: treba se obuđi pristojno, uvek ići sa lokalnim vodičem i kupovati proizvode iz sela jer se time pomaže lokalna ekonomija, zabranjeno je unositi oružje, vatru i drogu, uvek treba pitati za dozvolu pri slikanju ljudi, a ukoliko želite da snimate i intervjuišete nekoga treba vam dozvola od turističke organizacije. Piše i da deci ne treba davati bombone, igračke i novac kako bi ih naučili da ne prose.

MALANAGE je izvor gde smo otišli pošto smo se dobro umorili od obilaska. Veruje se da ima lekovita svojstva. Ono što je zanimljivo i čini ove izvore jedinstvenim je to što sa jedne strane teče vruća voda koja se uliva u hladnu reku, ali ako nađeš zlatnu sredinu zgodnu poziciju u ovom prirodnom bazenu temperatura je taman po meri. Idealno za kratak predah.
Dva dana je bilo sasvim dovoljno da vidimo sve što smo zamilsili u ovom delu ostrva i već sutra odosmo dalje, na jedno sasvim neobično mesto za pravljenje uspomena.
@desiderata.co

Oduvek su me oduševljavali vulkani, mistični i moćni. Gledala sam ih iz daljine i visine preletajući Indoneziju i Japan čeznući da im priđem bliže. Konačno mi se ispunila želja. I ne samo da sam se popela na vrh, već sam dočekala izlazak sunca i popila tamo prvu jutarnju kafu. Upoznajte Kelimutu, vulkan sa tri jezera gde kažu odlaze duše mrtvih...

KELIMUTU – U selu Moni svi su tu samo sa jednim razlogom. Da se popnu na Kelimutu koji je sa svoja tri jezera koja menjaju boju, u trci za ulazak u 7 čuda prirode. Nalazi se u sklopu istoimenog nacionalnog parka, na nadmorskoj visini od 1.639 metara, a poslednji put eruptirao je 1968. godine. Danas je miran i nadmoćno dopušta geolozima, fotografima i turistima da ga svakodnevno posećuju, proučavaju i dive se njegovoj lepoti. Njegovo ime potiče od reči “keli” što znači planina i “mutu” što znači zajedno.

Pokušali smo da iznajmimo motor, ali ni jedan nije delovao dovoljno pouzdano da sa njim izguramo do nacionalnog parka. Zato smo se dogovorili sa Ivanom, sinom vlasnika smeštaja da nas on preveze kolima. Nas i još nekoliko momaka. Platili smo pola, jer smo već u lokalnom baru popili dovoljno piva da uz račun dobijemo i priču da je Ivan čuven po prevarama i da se često desi da uzme novac i da se ne pojavi.
Sigurno dolaziš? pitala sam, kao da bi mi rekao šta smera. Ne brini Dželena, uzvratio je uz osmeh. Baš neki fin tip, pomislih. Trebalo je samo sačekati zoru da vidimo šta je smislio….

U pola četiri ujutru, Ivan se pojavio ali ne u autu već sa manjim kamionom u kojem su već sedeli momak i devojka tužnih lica. Čemu te izdužene face? pomislih sedajući na improvizovanu dasku sedište, umotana u šest marama koje sam ponela. I dok mi je hladan vetar mrznuo obraze iz Ivanovog Kelimitumobila moglo se videti zvezdano nebo, i po koja zvezda padalica. Ekipa u kabrioletu je bila više nego besna, ali ništa nam nije vredelo. Nismo imali izbora niti vremena da menjamo prevoz. Trebalo je stići pre izlaska sunca.

Kupujemo ulaznice, prolazimo rampu i od parkinga do vrha pešačimo. Odmah nam se samoinicijativno zalepio vodič Marko Polo. Put je odlično obeležen, neki deo je čak i izbetoniran, i zaista nam nije bio potreban vickasti tip da nam za novac osvetljava stazu. Istina, bilo je mračno, hladno, vetrovito, tiho ali jako uzbudljivo penjati se ka vrhu vulkana. U takvim momentima čovek želi najviše da bude sam sa sobom.

Za stanovnike Floresa ovo je sveta planina, mesto predaka, jer veruju da duše mrtvih odlaze u jedno od tri jezera u zavisnosti od toga kako su se ponašali u toku života. Dva jezera koja su jedno pored drugog zovu se Tiwu Nua Muri Kooh Tai (Jezero mladića i devojaka gde odlaze duše onih koji su mladi umrli) i Tiwu Ati Polo (Jezero zlih duhova ili začarano jezero koje nastanjuju zle duše). Mnogi se pitaju zašto su baš ova dva jedan do drugog!

Treće jezero po imenu Tiwi Ata Mbupu (Jezero starih ljudi) se nalazi 1,5 km zapadno od druga dva. Karakteristično je po najvišoj temperaturi vode kao i po beloj peni usled pojačanih termalnih aktivnosti. Kada smo mi bili, bilo je crne boje. I zaista je delovalo strašno i tužno usamljeno.

Iako su deo istog grebana i nalaze se na istoj planini od istog vulkana s istim sastavom tla, jezera često menjaju boje od crvene, braon, crne, tirkizne, zelene, plave i bele nezavisno jedan od drugog. Varijacije boja je nemoguće predvideti. Nauka kaže da nema ništa natprirodno niti mistično u ovim jezerima. Ona menjaju boje prema hemijskim reakcijama koje proizlaze iz minerala sadržanih u jezeru, potaknutih aktivnošću vulkanskog plina.

Čekanje da sunce izađe na vrhu vulkana je jedno od onih osećaja zbog kojih zaboraviš umor, to što ti je hladno, neudobne krevete i hranu koja ti nije uvek po volji, i kažeš u sebi- vredelo je. I srce ti je puno jer za te momente se živi i putuje. Posle slikanja isključiš aparat ili telefon i duboko dišeš i upijaš magiju koju samo priroda nesebično daruje. Grupa biciklista koje smo sreli je pevala himnu Indonezije što je još doprinelo lepoti trenutka.

Ono što čini ovo jutro još lepšim jeste prva kafa. Baš ovde sam popila jednu od boljih na celom putovanju, najsličniju našoj domaćoj, gorku i jaku od koje ti srce zalupa jače. A i ugreje te.

Svaki dan ljudi iz okolnih sela dolaze u 3 ujutru donoseći termose sa vrućom vodom, kafu, đumbir koji po želji rendaju u šoljicu čime pojačavaju ukus ovog napitka. Inače, oni kafu koju prodaju i piju, sami gaje u dvorištu. Flores je poznata regija gde se uzgaja kafa u Indoneziji. Za razliku od naše domaće kafe, pripremaju je tako što kašičicu kafe samo preliju vrućom vodom.

Na povratku već se razdanilo i mogla sam jasnije da vidim sve što sam propustila po mraku. Kelimuti natpis napravljen od recikliranih plastičnih flaša, oznake za opasne deonice, natpise i objašnjenja.

Ivan nas je čekao da bi nas vrati u selo i uzeo ostatak novca. U toku vožnje pričljivi Nemac je predložio da podignemo revoluciju i da mu ne platimo. Svi smo složili da nas je prevario i da nismo dobili ono to je obećao. I šta je rekao kada smo odbili da mu platimo? Apsolutno ništa. Jer zaradio je nešto. A već sutra doći će novi turisti…
Kakav početak dana! Srećna, puna energije, spremna za nove avanture jer smo odmah krenuli dalje ka mestu Badžava.
@desiderata.co

Putovanje na Flores je jedna od većih avantura u mom životu jer sam se usudila da odem bez svih rezervacija u jeku sezone, verujući da će me pratiti sreća, pomalo računajući i na to da u ovom delu sveta nije ništa neobično da pokucaš nekome na vrata i pitaš za prenoćište. Čak i kada je delovalo beznadežno, kosmos je na razne načine slao poruku – Ne odustaj! I ja sam u svoj putopisni dnevnik ubeležila nova mesta  Maumere-Moni-Badžava-Vaelenga-Labuan Badžo-Rinka. I nakon svega mogu da kažem- Vredelo je!

MAUMERE– Prvo odlazimo u Maumere koji je glavni grad Sika distrikta gde se nalazi jedan od aerodroma, kao i najveća luka u koju pristaju brodovi iz cele Indonezije. Mesto je okružen sa puno prirodnih čuda i znamenitosti, zabačenih sela i plaža pa je odlična početna stanica za dalje putešestvije.

Umesto da se sekiram šta će biti prekosutra i gde ću spavati, ja sam se sjajno provodila. Kada kažem provod, moj scenario savršenstva glasi: Na crnoj vulkanskoj plaži, pijem hladno lokalno pivo Bintan i posmatram šta rade ljudi oko mene i na usidrenim jahtama. Gledam prolaznike, plivače, austalijske penzionere u košuljama sa rascvetalim hibiskusima i lokalce koji im čamcima prilaze, prodaju ribu, i odnose kese sa đubretom za sitne pare. Svedočim životima po svemu drugačijim od naših. I sve tako do zalaska sunca kada se scenografija menja.

Sledeće jutro iznajmljujemo motor i krećemo u obilazak okolnih mesta. Cilj nam je da pronađemo plažu Koka koja je po pisanju nekih blogera najlepša na svetu. Put je uglavnom dobar i prilično je lako snaći se. Usput promiču kadrovi indonežanske svakodnevice. Deca koja viču Helou mister i ženama i muškarcima, posteri lokalnih političara, đaci koji uvežbavaju marširanje za Dan nezavisnosti Indonezije, busevi sa preglasnom muzikom i po kojom kozom na krovu…

KOKA PLAŽA – Od Maumera do sela Voloviro (Woloviro) gde se nalazi Koka plaža ima oko 48 km. Kada se skrene sa glavnog puta, postoji nekoliko rampi koje treba platiti nešto sitnog novca. Lokalci su se dosetili kako da zarade od turista koji ovde uglavnom dolaze na jednodnevne izlete. A kada se i poslednja rampa podigne i prođeš šumu punu kakaovca, ožedniš i dobro se istruckaš po prašnjavom putu dugom oko 2,5km, čekaju te – čisto more, beli pesak, kokosi, tek ulovljena riba na tanjiru, rashlađeno piće i nasmejani ljudi. Savršenstvo! Ovaj skriveni raj koji još nazivaju i plažom snova je omiljno mesto lokalaca, i još uvek je dobro čuvana tajna.

Priroda je podelila plažu na dva dela. Jedna je sa talasima dobra za surfovanje, druga je stvorena za kupanje, ronjenje i lenčarenje. Šetam i zatičem momke koji se šišaju, izvode akrobacije, vrlo raspoloženo poziraju i ponosno izgovaraju svoja hrišćanska imena Bartolomeus, Kristiano, Francisko… Indonezija je zemlja u kojoj je većinsko stanovništvo muslimansko, a na Floresu najbrojniji su katolici. Nema ležaljki i suncobrana za iznajmljivaje. Staviš peškir gde poželiš i uživaš u toj netaknutoj prirodi i slobodi.  A za popodnevnu dremku videla sam može da posluži i grob prekriven pločicama, kojih ima širom ostrva na najneočekivanijim mestima i u najluđim bojama.

Moguće je iznajmiti čamac i obići obližnje ostrvo Nusa Koka koja je tvrde neustrašivi puno zmija, penjati se na stene sa kojih se pruža fenomenalan pogled, ići na noćno pecanje sa ljudima iz sela čiji su životi i sve što rade vezani za more. Pravo blago, kojem želim od srca da tako i ostane. Skriveno i prelepo. Međutim, već primećujem razlike od onoga što sam čitala, spremajući se na put. U jedinom restoranu koji drži harizmatični Blesius si mogao da jedeš za 1 $, sada je riba već 5 $. Za prenoćište su ranije ostavljali novac po želji i mogućnostima, sada već sve ima cenovnik. Hotela nema, ali od nedavno Blesius je napravio nekoliko soba koje su i više nego jednostavne. Dušek i mreže protiv komaraca, sa zajedničkim toaletom. Za hrabre avanturiste sasvim dovoljno!

Verujem da ovo mesto uskoro neće biti skriveno, zato treba požuriti! Indonezija je zemlja koja se sve više i brže razvija. Pored popularnog komšije Balija koji godišnje poseti preko tri miliona turista, i druga ostrva otvaranjem modernih aerodroma i izgradnjom puteva postaju sve atraktivnije destinacije. Flores je jedno od takvih mesta, koje će, sigurna sam narednih godina doživeti procvat. Do tada putujemo laganim tempom…

MONI – Krenuli smo hazarderski dalje ka jednoj od najpopularnijih destinacija u Aziji, koju turistički forumi svrstavaju u top 20 svetskih atrakcija i zbog koje je vredelo doći u ovaj deo sveta. Selo Moni okruženo pirinčanim poljima, samo po sebi osim nekoliko manjih vodopada, restorana i privatnog smeštaja ne nudi ništa spektakularno. Ali ono se nalazi u podnožju vulkana Kelimutu zbog kojeg svi i dolaze na Flores.

Prenoćište je bilo veoma teško pronaći, pa smo tako završili, kasnije smo saznali kod najvećih prevaranata u selu. Ali tipovi dobar, loš, zao su sastavni deo putovanja!  Ispostavilo se da su vlasnici smeštaja Mama Moni (ranije po imenu Maria homestay) poznati na celom ostrvu po tome što menanju imena i sebi i smeštaju, ne poštuju dogovor i po tome što su nekim gostima nestajale stvari iz sobe. Mi smo dobro prošli!

Da nismo slušali laži domaćina Bernanda i njegovog sina Ivana, da nismo spavali u sobi sa krevetima na kojima još nisu skinuti najloni, da nismo celu noć slušali nečije kašljanje kao da je tu pored nas, da se nismo tuširali hladnom vodom, da smo odustali, ne bismo nikada doživeli lepotu kakvu može samo priroda da ti pruži. Izlazak sunca na vrhu vulkana bio je najlepša nagrada ludo hrabrim putnika, posle loše prospavane noći…

© 2017 desiderata.co

Ako ste rođeni putnik avanturista onda je Flores prava bajka za koju vam nisu potrebni filteri na instagramu, fotošop, bombastični naslovi i izmišljene anegdote kojima ćete zadiviti ljude. Jer je na ostrvu koje reklamiraju sloganom – Istražite neobično, sasvim normalno da prvu jutarnju kafu popijete na vrhu vulkana, da izbliza gledate tradicionalnu borbu bičevima i odete u goste strašnim komodo zmajevima

Koliko god puta da odem u Indoneziju, sigurna sam da ću čim dotaknem tlo biti uvučena u to bogatstvo boja, ukusa i mirisa i da ću svaki put otkriti nešto novo i zadivljujuće. To ni malo nije teško, jer Indoneziju čini oko 18.000 ostrva, ima preko 250 miliona stanovnika, u njoj živi preko 300 etničkih grupa, koji govore oko 500 različitih jezika. Sasvim jasno da nam je potrebno nekoliko života da bi otkrili sve divote ove zemlje između Indijskog i Tihog okeana.

Ovaj put odlazim na ostrvo Flores u želji da pronađem neobično, drugačije  i autentično, čega je sve manje na ovoj planeti. I pre nego što se raspišem o svemu što sam videla i doživela, evo nekoliko informacija koje mogu poslužiti kao inspiracija budućim putnicima.

DOBRO JE ZNATI PRE ODLASKA:

• Flores je bio portugalska kolonija, od kojih su nasledili katoličanstvo, melodična imena kao i samo ime ostrva koje u prevodu znači cveće. Leži na vatrenom prstenu, oblasti u Pacifiku koja je dom za više od tri četvrtine aktivnih ili neaktivnih vulkana na svetu. Dužine je oko 450 km i ima oblik zmije, a na njemu postoji 14 vulkana. Ostrvo je različitih kultura, koju čini pet etničkih grupa i 12 etničkih podgrupa. Ovde su otkriveni i ostaci praistorijskog čoveka visokog jedan metar (homo floresiensis) u pećini Liang Bua koje popularno nazivaju hobitima.
• Gde se nalazi? Flores je ostrvo u jugoistočnom delu Indonezije u pokrajini East Nusa Tenggara. Pored njega su s jedne strane Sumbava kao i popularne destinacije Bali i Lombok, ali ga još uvek nije zahvatio talas masovnog turizma. Od kada je napravljen asfaltiran put kroz celo ostrvo
  (Trans-Flores Highway) postaje sve posećeniji.
• Kada otići? Najbolje ga je posetiti u toku sušnog perioda od juna do oktobra. U avgustu su najveće gužve i najviše cene. Kišni period sigurno ima svojih čari, ali treba biti spreman na blatnjave puteve, oblake i maglu.
• Šta raditi? Ukoliko volite eko turizam Flores je raj. Možete uživati u jezerima i vodopadima, spektakularnim lokacijama za ronjenje, plažama, misterioznim pećinama, tradicionalnim selima i zanimljivim običajima lokalnog stanovništva.

• Ne propustite… Penajanje na vulkan Kelimutu, obilazak tradicionalnih sela, borbu bičevima, posetu Komdo Nacionalnom parku.
• Ne idite ako… Tražite all inclusive odmarališta, noćni provod i luksuz.
• Još nešto… Bilo da idete sami u svojoj režiji ili sa vodičem, turu treba organozovati tako da u svakom mestu provedete po dan ili dva kako bi videli što više i sakupili pravu kolekciju neobičnih doživljaja u ovom čudesnom kutku sveta.

• Viza: Državljanima Srbije trenutno nije potrebna viza za Indoneziju (turistička do 30 dana). Pre puta obavezno proveriti jer se vizni režim menja! Može se desiti da vam pri ulasku u zemlju traže na uvid povratnu kartu, pa je obavezno pripremite.
• Korisni linkovi: http://florestourism.com/
• https://www.kemlu.go.id/belgrade/lc/default.aspx

Do ostrva se može doći avionom ili brodom sa Balija ili Lomboka. I ja iz Denpasara iz drugog pokušaja polećem za Maumere. Ovde nije ništa neobično da avioni kasne ili da let bude otkazan. Indonezija ima svoj ritam, svoj tempo, svoj sat… Idemo u laganom ritmu kroz Flores.
© 2017 desiderata.co

Nema veće radosti i uzbuđenja nego videti divlje životinje u prirodi. Posebno jednu finu familiju gde vlada matrijarhat i baka vodi glavnu reč. Prorade mi adrenalin, serotonin i endorfin uvek kada osetim slobodu, snagu i jasna pravila divljine. I zato me je teško naterati u šoping centar, ali u džunglu ili park… Tu sam prva u redu!

MINERIJA NACIONALNI PARK (Minneriya National Park) koji se nalazi blizu mesta Polonnaruwa je carstvo slonova i eko turizma. Spada u deset najpoznatijih mesta na svetu gde se mogu videti ovi inteligentni gorostasi u krdima, ali i brojne ptice i ostale divlje životinje. Ovde su zaštićeni i sigurni. Imaju dovoljno hrane i vode zbog koje se i okupljaju u vreme sušnog perioda.

STROGA PRAVILA POSETE Postoje pravila ponašanja ako poželite da im dođete u goste. Da bi ušli jedini način je da platite ulaznicu i džip sa vodičem. Jedan vozi, drugi je tu sa puškom za uspavljivanje, za ne daj bože. Kažu da su slonovi agresivni u vreme parenja, kao i da imaju jako dobro pamćenje. A ljude pamte, na žalost, po tome što su im naneli zlo.
Zato se preopručuje tiho uživanje u posmatranju ovih divova i osluškivanje njihovog raspoloženja.

O ŽIVOTU SLONOVA Slonovi žive između 50 do 70 godina i to u strogo definisanoj socijalnoj strukturi. Ženke ceo život provedu u zatvorenoj porodičnoj grupi, koju čine majka, ćerka, sestre, tetke, bake… Predvođene su najstarijom ženkom. Dakle, čist matrijarhat! Mladunce čuvaju sve rođake, ali mama je ipak zakon.

Društveni život mužjaka i ženki se razlikuje. Ćerke ostaju sa majkom, mužjaci kada postanu polno zreli odlaze. Odrasli mužjaci žive samotnjački, a u krdo su dobro došli samo ako neka ženka ima nagon za parenjem.

Kružili smo džipom i nailazili na manje grupe kako, a šta drugo, nego jedu. Slonovi su biljojedi koji provedu i po 16 sati dveno u jelu i u sebe unesu oko 136 kg hrane svaki dan.

AZIJSKI SLONOVI Za razliku od afričkih slonova, azijski su manji, imaju manje uši i glatkiju kožu. U Aziji kljove imaju samo mužjaci i to ne svi. Surla se sastoji od preko sto hiljada mišića i može nežno da iščupa travčicu, ali i ogromno drvo. Sa njom slonovi dišu, beru biljke, piju, mirišu, prave buku, i kao i kod ljudi mogu se razlikovati levoruki i dešnjaci. U surlu može da usisa 14l vode. Azijski slonovi na surli imaju jedan prst, a afrički dva. Ostljivi su na sunce pa se pokrivaju blatom i prašinom. I obožavaju da se kupaju.

U jednom trenutku smo naišli na idiličnu sliku familije slonica sa decom. I dva mlada mužjaka koji se bezbrižno igraju ukrštajući kljovice. Inače bebe slona kada se rode imaju 120 kg.

Verovatno je bilo previše džipova i turista i samo je u jednom trenutku najstarija slonica zamahnula ušima i glasno riknula, što je bio znak da ne prilazimo bliže, da ih nerviramo i da po mogućstvu nestanemo što pre!

Slonovi su emocionalno vrlo kompleksne životinje. Umeju da plaču i tuguju, da budu u depresiji zbog gubitka članova krda. Jedina je životinja koja ima ritual sahranjivanja, pokrivajući uginulog člana porodice grančicama i pokazujući tugu satima stojeći pored njega u tišini. Kažu da se dešavalo da ako nađu mrtvog čoveka uz put i njega sahrane.

Ova inteligentna bića su najveće kopnene životinje. Stvaraju muziku, umetnička dela bojama, igraju se, pokazuju tugu, radost, ljutnju, saosećanje i samosvest.
Svedok sam da umeju i da se uplaše. Usput smo videli sloniće koji su se kupali i toliko uplašili kada smo naišli da su odmah istrčali iz vode i pobegli duboko u šumu. Scena je bila kao iz crtanog filma!

Za ovakve momente vredi otići na drugi kraj sveta! Srećna idem dalje. Mada sam se posle nekoliko meseci putovanja uželela svoje porodice, svog plemena ženskog 🙂
Ako vas zanima kako je bilo u nacionalnom parku Jala (Yala) i bliski susret sa slonovima i leopradom, priču možete pročitati ovde.

© 2017 desiderata.co

 

Videla sam kako izgleda berba čaja, i sada je bilo vreme da saznam nešto više o samom procesu prerade. Vozom odlazim dalje, po nova saznanja, po nove uspomene…

U potrazi za savršenim čajem uskačem u voz. Ok, voz kao svaki voz, pomislićete. Ali po broju go pro kamera, putnika iz celog sveta, jezika koji se govore, količini škljocanja i poziranja, ovaj je svakako poseban.
Kao i po brzini kretanja! Mili dvadeset na sat, kroz krivudave planinske predele. U njemu lokalci prodaju hranu i jede se od prve stanice, a turisti hvataju najbolje kadrove. Laganica, tempo idealan da malo napravim plan i posložim misli dok ne stignem do sledećeg mesta.

MALA ENGLESKA  Nuvara Elija (Nuwara Eliya) ili Mala Engelska kako ga još zovu, je planinsko mesto na visini od 1.868 metara, i oko njega se nalazi 95 odsto svih plantaža Šri Lanke. Ova najhladnija zona na ostrvu je bilo sklonište od vrućine engleskim i škotskim pionirima u čajnoj industriji. Tu su u pauzama rada i ispijanja pića, lovili lisice, jelene i slonove i igrali golf, polo i kriket. I naravno pili čaj u pet. Kolonijali stil se oseća na svakom koraku, od arhitekture do prelepih bašti u engleskom maniru.

FABRIKA ČAJA Poseta obližnje fabrike Blue Fields je bila kratka i informativna. Tamo opet zatičem isključivo žene koje rade. Muškarci kažu navodnjavaju polja. Čak je i vodič bila devojka koja mi je ispričala nešto više o preradi i tipovima čaja. Da bi uživali u šoljici ovog aromatičnog napitka, potrebno je da lišće prođe put od plantaže do prodavnice. Pa da krenemo redom…

Jeste li znali da su crni i zeleni čaj ista biljka i da je razlika samo u stepenu fermentacije? Ja nisam.
Čaj mora da sadrži tri komponente: boju, ukus i aromu.
Vrste čaja variraju ukusom, kvalitetom i cenom s obzirom na listove pa su čajevi napravljeni od manjih listova jači i mnogo kvalitetniji. Što se finije iseče, aroma je jača. Da bi se dobio prvoklasan čaj, listovi moraju biti prerađeni najkasnije dan posle berbe. U fabrikama se mešaju listovi skupljeni na različitih plantažama.

Obišli smo sve delove fabrike: odeljenje fermentacije, sušionice, videli kako se seče i pakuje. Kada listovi čaja sa polja stignu u fabriku prvo se peru i suše. Listovi se potom stavljaju na sunce gde oksidiraju i tako se dobija crni čaj, a ako se preskače sušenje i oksidacija te listovi sveži i zeleni idu u dalju obradu onda dobijamo zeleni čaj. Najskuplji je beli čaj koji se dobija od izdanaka odnosno pupoljaka listova koji se vibracijom odvajaju od listova.

Listovi trpe tri operacije: termičku obradu, rolovanje i sušenje.
Zavijanje ili rolovanje crnog čaja razlikuje se od zavijanja zelenog. Blago zavijeni listovi daju blag ukus. Čvrsto zavijeni daju jak ukus čaja. Zavijanje se radi ručno ili mašinski. Sledeća faza je mlevenje i još neki procesi pre pakovanja i distribucije.

Čaj proizveden od velikih i celih, ručno savijanih i potom prirodno sušenih listova, znatno je cenjeniji i poznat je kao Orange Pekoe. To je unikatan, prvi i najstariji način proizvodnje. Samo crtež lava sa krunom i natpis “Pure Ceylon Tea packed in Shri Lanka”  garantuje njegovo poreklo.

U sklopu fabrike je čajdžinica gde sam isprobala različite vrste čaja. Od onih označenih kao dust, bope, bop, pekoe, op, zeleni čaj, pa sve do onih po nazivu silver tips i golden tips. Različitog ukusa, jačine i gorčine.
Čaj je religija umetnosti života, tvrdi majstor japanske čajne ceremonije. U prodavnici koju smo posetili, gde su svi čajevi bili 300% skuplji nego bilo gde, sigurna sam čaj je relgija umetnosti čistog biznisa.

Ljubazni lokalci objasnili su mi gde uz put mogu da kupim potpuno isti čaj po drastično nižoj ceni. Kao i svi turisti sa ostrva sam ponela različite vrste čaja. Sa svakom šoljicom cejlonskog čaja pomislim na lica i osmehe žena koje sam sretala i slikala. Uporno pokušavajući da to sećanje pomirim sa parolom na ulazu u fabriku koja glasi – Čovek koji nema čaj u sebi, nije sposoban da otkrije istinu i lepotu.
Da, istina i lepota. Dve teme za ozbiljno razmišljanje.

© 2017 desiderata.co

Na Šri Lanki nema kraja avanturama. Ovo je zemlja lepote i šarma. Osmeha. Divote. Ali i kontrasta. Slatko gorkih priča. Plaža i planina. Kao i čuvenih plantaža čaja i veštih žena koje ih beru. Posle resetovanja na suncu odlazim na 2000 m i istražujem dalje ovaj skriveni dragulj Indijskog okeana

Ela (Ella) je omiljeno mesto planinara, avanturista, svih onih koji žele da vide plantaže čaja, vodopade i panorame sa raznih osvojenih vrhova. Nalazi se u Bedula distiktu u provinciji Uva i u ovom delu ostrva je uvek mnogo niža temperatura. Zamišljala sam ga kao tiho romantično planinsko mestašce, ali zatičem brojne restorane, bariste, kafiće podređene zahtevnim turistima iz celog sveta. Večita tema- šta razvoj turizma donosi, a šta nepovratno menja.
Ipak sve to ne može da umanji lokalni šarm i zavodljivu nonšalanciju!
Na primer u super fensi kafeu po imenu Insomnia konobari sa neizbežnim bradicama, tetovažicama, uskim majičicama. A toalet? Pa levo i levo i tako uđeš u dnevnu sobu bake koja gleda indijsku seriju i rukom ti pokaže vrata na koja treba da uđeš. I ti shvatiš da si zapravo u njenom wc-u sa sve četkicom za zube, sapunom, lavorima i prljavim vešom. Jesam vam rekla da je pasword za wifi kafea: psihodelia. Obožavam Aziju!

Šta obavezno videti?

Gde god da sam najviše volim da šetam, istražujem, srećem ljude, pričam sa njima, udišem vazduh, skrećem sa glavnog puta… Jer tako se dese najlepše neočekivane priče.

1. MALI ADAMOV VRH (Little Adam’s Peak) Mudre reči kažu izaberi svoj vrh i osvoji ga. I ja se ovaj put penjem na visinu od 1141m na mali Adamov vrh poznat i po imenu Small Sri pada. Ne tako zahtevan uspon i šetnja oko 3 km kroz plantaže čaja. Sa vrha se pruža pogled na viši Ella rock (oko 8 km šetnje) kao i na ostatak ostrva. Idealno mesto za disanje duboko i razmišljanje široko. Ima nečeg magičnog u savladavanju vrhova! Viših i nižih.

2. MOST DEVET OBLAKA (Nine Arch Bridge) koji se nalazi između mesta Ela i Demodara je jedan od najslikanijih mostova. Prava lepotica sa instagrama! Izgradili su ga Britanci početkom 20. veka, i po načinu gradnje smatra se svojevrsnim čudom. Sastoji od devet lukova, dugačak je 300 m i širok 25 m. Njegova posebnost je ta da je ceo izgrađen od čvrste stene, cigle i cementa bez i jedne metalne konstrukcije. Kažu da je kada je most pušten u rad 1921. godine čovek koji ga je pravio ležao ispod kako bi dokazao da je konstrukcija sigurna. Turisti svoj dolazak usklađuju sa satnicom prelaska voza kako bi napravili što lepšu fotografiju. Međutim, vozovi često kasne i mnogi se peške vrate prugom.

3. POLJA ČAJA I BERAČICE Pisac Konan Dojl rekao je da su plantaže čaja Cejlona takav spomenik hrabrosti kakva je i statua lava na polju u blizini Vaterloa. Priče o cejlonskom čaju, koji se i dalje naziva po starom imenu države, blago mirišu na britanske buržoaske salone, zahvaljujući tome što je Šri Lanka bila engleska kolonija, kao i činjenici da su dva Škota promenila čajnu industriju na ostrvu i upisali je na svetsku mapu. Istorijski podaci kažu da je prve plantaže na ostrvu je organizovao Džems Tejlor koji je 1867. godine, zasadio oko 80 hektara čaja donetog iz Kine. I nakon šest godina svet je saznao za „cejlonsko čudu“. Do sedamdesetih godina plantaže su vodili Englezi, a 1971. godine postaju državne. Danas su u privatnom vlasništvu bogatih porodica Šri Lanke. U svetu se inače godišnje proizvede tri miliona tona čaja. Šri Lanka je posle Kine, Indije i Kenije četvrti proizvođač na planeti.

Mogla bi ovo biti priča o romantičnoj vožnji valovitim beskrajnjim zelenim poljima, ali ovo je slatko gorka simfonija, koju izvode svetske korporacije i žene. Najveću zaradu od čaja ova zemlja je ostvarila 2014. godine kada je vrednost izvezenog čaja iznosila 1,63 milijarde dolara. Ali sve te priče sa previše nula zapravo započinju ovde, na poljima čaja.
U listiću koji je ubrala jedna Tamilka.
Jer mašina ne može da zameni njene spretne i tople ruke.
Jer ni muškarac ne može da je odmeni. Jer niko osim Tamilki ne može da radi na poljima čaja.
A ta nezamenjivost se plaća manje od tri dolara na dan!

Tamilce su Englezi davih dana doveli sa juga Indije jer su bili vešti i iskusni u branju. Zbog velikih vrućina, žene rade na poljima rano ujutru ili u kasnijim popodnevnim satima. Kao i pre mnogo godina i danas se bere isključivo ručno i to samo sveži, mladi listovi. Dok beru džakove drže oko glave ili na ramenima. Ako se bere golim rukama, posle nekoliko godina biljka ostavlja na šakama tamniju boju koja ne može da se opera.

Srećem žene koje beru lišće, ne prekidajući rad ali prateći me pogledom, osmehom i po kojim pozdravom, dok ih fotografišem. Ne govorimo isti jezik, ali komuniciramo očima i osmehom. Lepe Tamilke sa karakterističnim nakitom na nosu, zlatnim minđušama, narukvicama i tačkama na čelu su nezamenjivi deo svake šolje čaja koje se ispijaju širom sveta.

Zanimalo me je kako izgleda život jedne Tamilke u 21.veku, na šta sam dobila veoma precizne odgovore bez imalo sentimenta.
Radno vreme je od 8 do 17h. Pauza za ručak je jedan sat. Zarađuju 400 rupija dnevno što je manje od 3$. Moraju da uberu 20 kg čaja na dan. Ukoliko ne ispune normu, dobijaju manje novca ili mogu da ostanu prekovremeno. Rade svim danima osim nedeljom. Nemaju godišnji odmor, osim kada je neki bitniji tamilski praznik.

Svi imaju besplatnu zdravstvenu zaštitu, školstvo, kao i malo zemlje koju mogu da obrađuju. Žive u svojevrsnim komunama. U blizini naselja imaju hindu hram. Ćerke nasleđuju radno mesto majke i kada se udaju i one dobijaju kuću i zemlju. U svim fabrikama i na poljima na ostrvu je ista visina zarade.

4. LIPTONOVO ODMOROŠTE (Lipton’s seat) Vizija Ser Tomasa Liptona koji je takođe posedovao brojne plantaže, bila je da omogući većini da uživa u ovom aromatičnom napitku, pa je prvi manje količine čaja pakovao u kutijice sa sloganom “Oaza čaja u vašoj šolji”. Danas je Lipton čaj jedna od najpopularnijih brendova na svetu. Sakupljaju čaj iz celog sveta, a sama fabrika se nalazi u Dubaiju gde se proizvede najmanje pet milijardi kesica čaja godišnje. Nemaju fabriku na Šri Lanki, ali zato u znak sećanja postoji Liptonovo odmorište ili Lipton’s Seat koji je najpoznatiji vrh na brdu Poonagala u Badula distriktu, blizu mesta Haputale. Na putu ka vrhu je poznata fabrika čaja Dambethanna kao i nepregledna zelena polja.

Posle prelaska nekoliko rampi i plaćanja brojnih taksi za ulazak, zatičem žene koje mere nabrano lišće. Gruba lica ne obraćaju pažnju na mene dok ih slikam. Saznajem da je za 1 kg čaja potrebno 5 kg listova kao i da se tako ubrano lišće šalje dalje na preradu u fabrike i nema se vremena za poziranje.

Stižem konačno do vrha gde je Ser Lipton posmatrao svoje plantaže, razmišljao i pijuckao čaj sa prijateljima. Pogled na doline, zelenilo i planine u magli i po koji selfi sa Serom.

Nakon kratkog predaha, svih pročitanih mudorsti na zidu, susreta sa stvarnošću, slikanja fantastičnih likova, krivudavim putem žurim nazad u Elu dok nije pao mrak. Jer već sutra već idem dalje, u nove avanture!

© 2017 desiderata.co

Zaboravi na jahanje dresiranih slonova, slikanje sa drogiranim tigrovima, selfi sa zmijom oko vrata… Ne postoji boji način da vidiš i pokušaš da razumeš životinje od odlaska kod njih u goste. Naravno, stroga pravila ponašanja postoje, uz važnu napomenu – VIP nisi ti nego tvoji domaćini

Šri Lanka ima 21 nacionalni park, a Yala je najposećeniji i drugi po veličini park na ostrvu. Prostire se na oko 979 km2, a napravljen je 1938. godine. Sastoji se od pet blokova, ali neki nisu dostupni turistima. Ja sam svoju malu knjigu o džungli gledala i upijala u bloku 1 koji je poznat i po imenu Ruhuna nacionalni park. Najbolji period za posetu je od februara do jula. Obično ne radi od septembra do polovine okrobra. Više o Yala parku možeš pročitati ovde.

Postoje brojne agencije koje organizuju safari u Yali. Moguće su celodnevne ture, obilasci od 4 ili 7 sati, ili kampovanje (sve popularniji glamping) i noćni obilazak. Od jedne porodice iz Škotske, dobili smo telefon sjajnog momka, a glavna preporuka je glasila-Videli smo leoparda! (ako vam zatreba kontakt: Nalin Safari Jeep Tour nt.nalin@yahoo.com  +94 77 534 4 081)

Oduvek sanjam da radim za neki Diskaveri, Nacionalnu geografiju, Travel, Animal planet, sa Memedovićem i tako to…. i nema inspirativnijeg mesta gde bih mogla da se nađem, od džungle. Tu gde sve emisije i fotografije koje ostavljaju bez daha i nastaju. U 4 ujutru po dogovoru po nas dolazi Nalin koji je i vozač i spoter kako se nazivaju oni koji vešto prvi spaze sve životinje. Nalin ima tetovažu Freedom life i društvo mu pravi mali sin koji očigledno uči ovaj unosan posao. Iako rano, ni malo sanjiva, uskačem u džip i krećem u avanturu…

Stižemo ispred kapije parka oko 5 i čekamo da se otvori. Da, da i džungla ima radno vreme! Krenuli smo tako rano da bi ušli među prvima. Po principu, ko prvi leopardu… Dok sedim u džipu i čekam da podignu rampu, slušam kako se džungla lagano budi. Momenti rezervisani za ćutanje kada pustiš samo da te obuzme osećaj da pored tebe pulsira divljina, sloboda, životi o kojima ne znaš baš ništa. Cvrkut ptica i svitanje bili su veličanstvena uvertira u jedan sasvim neobičan dan. Onaj koji se prepričava do kraja života. Tačno u 6 sati ulaziomo, Nalin daje gas i mi letimo po crvenom prašnjavom drumu.

Dok smo dolazili promicali u bilbordi sa porukom-Životinje su jedini pravi vlasnici džungle. Moćno carstvo sigurno ne želi goste, i od posetilaca se očekuje, kada su već tu, da se ponašaju odgovorno. A šta to podrazumeva? Za razliku od džungli na asfaltu gde ljudi preplašeni svojom osrednjošću mogu bezrazložno da ti naude, u pravoj džungli je sve mnogo jasnije. Životinje ne napadaju iz zabave i sporta.

Postoje pravila i strogo je zabranjeno – Hranjenje životinja, upotreba blica, pušenje, razgovaranje telefonom, jesti na bilo kom mestu i to hranu jakog mirisa, zabranjen je unos droge i oružja. Zabranjeno je izlaženje iz džipa na mestima koji nisu obeleženi kao mesto za odmor, bacanje i ostavljanje đubreta.

Prvo srećemo razne ptice, jelene i divlje svinje. Nalin kaže da ćemo videti još puno životinja kasnije, i da nam je sada najvažnija misija da pronađemo leoparda. Jel to ok? pita. Ima li lepše rečenice za jednog pustolova! Leopard je superstar. Uspešnost ovog safarija se meri time da li ste videli ovog lepotana ili ne. Ali sa ovom mačkom se nikada ne zna… Iskusniji tvrde da ako ga ne vidite do 8 ujutru sve je manja šansa, jer je toplije i on drema negde u hladu i sklanja se od sve veće gužve.

U ovom nacionalnom parku živi oko 44 vrste životinja (slonovi, vodeni bivoli, medvedi kao što je Baloo u Knjizi o džungli, krokodili, šakali, divlje svinje, majmuni, monitori, razne zmije, mungosi, ribe…) i preko 250 vrsta ptica. Za ljubitelje posmatranja ptica ovo je pravi raj.

Svaka životinja ima svoje specifične osobine, navike, i moraš ih razumeti i biti dobar gost. Treba izbegavati bilo kakvu interakciju sa njima. Neke ptice u vreme gnežđenja na primer mogu biti veoma agresivne, kao i slonovi u vreme parenja. Dakle, važno je biti tih, gotovo nevidljiv i poštovati pravila. Samo što ti to niko ne kaže, to moraš sam da znaš.

Nikada ne znaš na šta možeš da naiđeš. Nema nameštenih prizora. U tome i jeste lepota i draž divljine. Vozači javljaju jedni drugima gde su šta videli, tako da se veoma brzo stvori gužva. Tog dana je u park ušlo oko 80 džipova. Jedna od negativnih stvari na safariju je jurnjava za životinjama. Džipovi sa loklacima, turistima odgovornim i manje odgovornim, porodično obučenih u specijalna safari odela boje peska sa šeširima, amateri i profesionalni fotografi sa najvećim objektivima ikada.
Park je rezervat slonova i ima ih na stotinu. Uglavnom su blizu vode. Nailazimo na prvog koji ne obraćajući pažnju na nas mirno brsti žbun.

Sat je uveliko pokazivao da je prošlo 8 sati, i sve životinje koje smo videli u svoj svojoj raskoši, delovale su kao utešna nagrada. Uzalud su se šepurili prelepi paunovi, divlje svinje, mungosi i šakali. Svi smo očekivali da vidimo retku zverku, leoprada. Kako je vreme odmicalo onaj osećaj kada zaboraviš da si gladan i žedan, i široki osmeh, zamenile su tužne face i lagani pad entuzijazma.

Važna lekcija koju treba naučiti glasi – U toku safarija je najvažnije naoružati se strpljenjem. Širom otvorenih očiju, sa spremnim foto-aparatom, čekaš ne znajući tačno šta i odakle. I tako, kada smo se najmanje nadali… Leopard je nonšalantno prošetao.

Kada je prešao put, mislili smo da je zašao u šumu i ga više nećemo videti. Pomerili smo se džipom i neočekivano ga ugledali na steni ispred, jasno kao na nekom filmskom platnu. Moćna, prelepa, retka zverka na samo nekoliko metara od nas.

Zvezda safarija je zaštićena vrsta kojoj preti odumiranje. Zamisli da si toliko lep da zbog toga žele da te ubiju? Yala je park sa najviše leoparda na kvadratnom mestu na svetu. U bloku 1 ih ima kažu oko 40.

Ovaj lepotan živi samotnjački na svojoj teritoriji koju obeležava i čuva od drugih predatora. Ima izrazito razvijena čula sluha, mirisa, vidi noću šest puta bolje od čoveka, a može da razvije brzinu i do 60 km/h. Znači, u svakoj igri sa nama bio bi pobednik.

Sve nas je snimio, čuo je svaki uzdah, vau i škljocanje aparata. I samo je laganim mekanim hodom otišao dalje…
Zadovoljni, konačno smo i mi mogli da odemo na pauzu, jer smo zaboravili da ništa nismo jeli i pili već satima. U određenom delu je dozvoljena šetnja i jelo. Tu se nalaze i toaleti kao i divna peščana plaža. Nismo želeli da gubimo vreme i posle kratke pauze nastavili smo…

U daljini vidimo planinu Panangala rock ili Elephant rock koja liči na slona. Nalin nam pokazuje ptice i korkodile koje mi isprva uopšte ne primećujemo. I duhovito kaže – Ovaj sa otvorenim ustima čeka bele turiste! Koliko bi dugo turista opstao ovde? pitam, na šta iskusni spoter koji je svaki dan u džungli kaže – Kolima sat vremena, peške deset minuta.

Ubrzo vidimo slona koji u potrazi za hranom dolazi do nas. Na tri smo metra od gromade koja jede, lomi grane i komotno može da nas prevrne naglavačke, samo ako poželi. Iz drugog džipa jedna Japanka viče oduševljeno Kavai, a Francuskinja iza mene ga priziva glasnim poljupcima. O la la, a šta ako se okrene i zainteresuje se za nas? Nalin ih smiruje i upozorava da budu tihe.  Shvatam koliko gradski čovek ne razume da divlje životinje nisu slatki likovi iz crtaća i da kada je moć pred tobom, u rečenici Ili se bori ili beži zauvek, postoji samo jedna opcija.

Najpuštajući nacionalni park na izlazu nas je, kako dolikuje moćnom carstvu, ispratila jedna divlja svinja. Odlazim umorna i srećna, sa samo jednom mišlju u glavi – Što više upoznajem ljude sve više volim životinje. Što više upoznajem životinje, sve više volim životinje. Amin.

Istog dana otišli smo dalje u planine na 2000 m u mesto Ella. Bio je 31. decembar, a ja sam dragi dnevniče, zaspala u 22h. Sa pola prašnjave džungle u kosi, još uvek pod utiskom svega što sam videla na divljoj strani planete. Bio je ovo moj najlepši dan 2016.godine.
Probudila sam se iduće godine. Spremna za nove radosti.

© 2017 desiderata.co

Putujući spolja po različitim gradovima i ćoškovima planete i duboko unutar sebe možemo pronaći mnoge odgovore za kojima tragamo. Ne kaže se uzalud, ko traži taj i nađe… Zato danas malo o putovanjima, svesnosti i tišini. Imali li boljeg mesta na ostrvu za sve to od budističkih hramova…

 

Kao što do nekog mesta možemo stići avionom, kolima, biciklom, peške, plivajući prsno… tako postoji nebrojano načina da stignemo do sebe samih. Na sreću, svako po svojoj meri bira tehniku i stil u potrazi za svojom ličnom harmonijom.  Putovanja, joga i knjige su moji najbolji učitelji. O životu, o smislu o tome ko sam i gde sam. Jedna od Budinih pouka jeste da nas neki neprijatan doživljaj može povesti u dva pravca:
– jedan je da samo gomilamo svoju nesreću i zbunjenost,
– drugi je, da počnemo da tragamo.
Da, znam ovaj drugi je teži put. Ali bolje da sami otkrijemo istinu za sebe, nego da nam je drugi prepričavaju.

Uvek kada osetim da sam se udaljila od svoje prave prirode, da sam nezadovoljna, ili melanholična, znam da je pravo vreme za neki odlazak. Bilo gde. Na drugi kraj grada ili na drugi kontinent. Važno je samo da se pokrenem. Često naše nezadovoljstvo proizilazi iz pasivnosti, kada pomislimo da više ne moramo ili ne možemo da idemo dalje. Kretanje je suprotno stagnaciji. Šetnja uz reku nas napaja kiseonikom, pokreće cirkulaciju i garantovano popravlja rapoloženje. Samo od jedne šetnje po kraju možemo imati velike koritsi. A zamislite tek od dužeg putovanja…

Čovek nije drvo Pisac Meša Semilović je veoma lepo objasnio: Svakome bi trebalo odrediti da putuje, s vremena na vreme. Čak i više: da nikada ne zastane duže nego što je neophodno. Čovek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mesto, čovek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvesnošću koja ga čeka. Promena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposeti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promeni mesto i nametnute uslove.

Blagodeti putovanja su brojna. Ako pogledamo malo filozofski i doživimo odmor kao šansu za rast i samospoznaju, možemo naučiti da:

• Nećemo pronaći mir izbegavajući život. Zato je važno istraživati, saznavati, kretatiti se, disati punim plućima, odlaziti i vraćati se.
• Život je sada. Kada smo u nekoj drugoj zemlji ni naša prošlost ni budućnost nisu važne u tom trenutku. Okrenuti smo isključivo sadašnjem vremenu, a tako postižemo blaženstvo.
• Razvijamo svesnost. Naša pažnja je usmerena najviše na ono što se događa oko nas. Svaki susret, mesto, jelo, sve što namje novo… doživljavamo intenzivnije i svesnije.
• Da budemo ono što jesmo.  U vremenu maligne grandomanije u kojem se gotovo svako pretvara da je nešto što nije, na putovanjima možemo komotno da se opustimo.  U drugim gradovima ne moramo nikoga da zadivimo, da ostavimo utisak… jer sada smo tu i ko zna kada.
• Život počinje kada napustimo zonu komfora. Možda zvuči kao oglodana fraza, ali otkrivajući nove gradove, ulice, običaje, spoznajemo sebe u novim situacijama i granice sopstvenih mogućnosti.
• Stičemo širu sliku o svetu i sebi, a to nas oslobađa od jednodimenzionalnog pogleda na život i ljude.

Budizam je tokom svog širenja po Aziji i u kontaktu sa lokalnim kulturama zadobio različite forme. Ali je svuda zadržavao svoju suštinu. Na Šri Lanki postoje brojni hramovi i sveta mesta, značajnija na mapi od ova dva o kojima ovde pišem. Ali su na mene ostavila utisak zbog atmosfere i ljudi koje sam tamo srela.

Seegala je mali hram koji se nalazi na kraj sela Weeraketiya koje smo uspeli da pronađemo samo zahvaljujući google map offlajn, jer drugačije bi bila nemoguća misija. Kada smo stigli nije bilo nikoga osim Preme jede divne žene čiji je brat tu glavni monah. Ljubazno mi je pokazala sve prostorije, strpljivo je pozirala i objašnjavala kako se budisti mole i šta izgovaraju. Sve vreme me čvrsto grlila i na kraju mi je tražila broj telefona. Jesam li već rekla koliko su ljudi ovde otvoreni i dobrodušni?

Budisti se klanjaju Budinom kipu, ali ne kao znak obožavanja, niti kako bi ga time umilostivili i dobili nešto za uzvrat. Budina statua, sa blagim osmehom saosećanja i rukama koje mirno počivaju u njegovom krilu, podstiču ljude da se i sami potrude da u sebi razviju mir i ljubav prema samima sebi i svim drugim bićima.

Drugi hram koji sam obišla je Stone temple ili Rajamaha Viharaya Mulgirigala. Zovu ga i mala Sigirija. Ovaj drevni budistički hram koji je napravljen na vrhu 210m visoke stene. Evropljani su ga svojevrmeno zvali Adamov vrh verujući da su Adam i Eva upravo ovde bili.

Na ulazu samo turisti plaćaju kartu, i kao i u svim budističkim hramovima izuvanje je obavezno. I ne, nisu mi nestale cipele.

Zajedno sa lokalcima koji su porodično krenuli da se pomole do vrha prelazim preko 500 stepenika. Usput vidim majmune koji kradu darove postavljene ispred Bude. Ni malo druželjubivi, i često opasni, ali uvek interesantni za gledanje.

Čitajući, saznajem da nas budizam uči da su rešenja naših problema u nama, a ne izvan nas. Buda je od svih svojih sledbenika tražio da ne primaju njegove reči kao apriori istinite, već da radije testiraju učenje u svakodnevnim životnim situacijama.

Dok hodam ređaju se slike. Budistički monah. Porodica u molitvi. Starija žena izgovara ritmično mantru. Hvatam pogled druge žene koja mi klimanjem glave daje dozvolu da ih slikam. Usput brojne Budine manje i veće statue, mirisni štapići, posebna energija, neopisiv mir… Jedna žena koja je sa porodicom došla, želi da se slikamo i sve vreme me drži za ruku i govori kako će da me odvede kući.

Na ostrvu postoje brojni joga ritriti, gde za velike pare možete dobiti dozu duhovnosti i relaksacije. Ako zanemarimo tu mogućnost, uvek možemo sebi posvetiti neko vreme. Ako ne vežbamo jogu, možemo na kratko raditi vežbe disanja i relaksacije. Jer na odmoru imamo dovoljno vremena. Opušteniji smo. Nije nam potrebno ničije društvo. Samo neko mirno mesto gde možemo osetiti snagu svog daha, tišine, mira, samoće.

Na samom vrhu hrama pronalazim odlično mesto za kratku meditaciju uz zalazak sunca. Stanje savršenog mira, kao ništa, može u nama izazvati osećaj blaženstva i zadovoljstva. U životu postoji čitav svet dubina i senzulanosti. Na nama je da ih otkrivamo. Putujući spolja i iznutra.
Na odlasku jedan pas me prati do stepenica kao da želi nešto da mi kaže…

Nakon dve nedelje potpunog odmora, vreme je i za malo avanture. Napuštam Tangale i plaže i odlazim u mesto Tissamaharama (skraćeno samo Tisa) gde ću napokon ostvariti jedan svoj dugodišnji san…

© 2017 desiderata.co