Pisanje prvog posta je kao kada letiš avionom…
Pišem, brišem, čitam magazin, uputstvo za evakuaciju, posmatram druge putnike, priželjkujem da pored mene sedne neko superkul, žedna sam, gledam kroz prozor… Isključujem telefon, vezujem pojas i avion počinje lagano da krstari po pisti, pa sve brže kao najluđa vožnja sportskim autom, polako odvaja točkove od tla i na kraju poleti. A ja osetim ono fino golicanje u stomaku. Postavlja se na svoje koordinate, i počinje udoban let, u čiju kartu je uračunato piće, hrana i osmeh stjuardese.
Postoji momenat, tačka bez povratka, kada avion više ne može nazad. Baš to se desilo i meni. Zahvaljujući jednom slučajnom susretu, dobroj volji i veštim prstima, moj blog je uzleteo… I došao do tačke kada nema više nazad! Konačno ćete dobiti sve razglednice koje sam uporno godinama slala na pogrešne adrese.
Putovanja menjaju život. Posmatranje sveta sa visine ne pruža samo fenomenalan pogled, na oblake, usnule gradove, moćne vulkane, već ti daje perspektivu. Ima u odlascima nečeg mnogo većeg od razgledanja spomenika, šopinga i turističkih atrakcija, nešto što pruža duhovni rast i trajnu promenu ideje o samom životu. A što je najbolje, upoznajući svet, ponajviše upoznaješ sebe. I što više lutaš, sve si manje turista i sve više postaješ putnik. Kako ćeš prepoznati putnika u sebi? Na primer po rečenici Turisti ne znaju gde su bili. Putnici ne znaju gde idu.
Za početak nešto sasvim lično. Zašto putujem? Za mene putovati znači živeti. Odlasci su spas lepih snova, način da zadovoljim svoju radoznalost, da pronađem smisao, da razumem svet i sebe samu.
Ako ubacim malo romantike moja putnička biografija mogla bi da počne činjenicom da sam rođena na noge. Dakle, od početka spremna da odšetam. Prvi put sam letela avionim sa dva meseca ka Podgorici, ali smo zbog jakog vetra prinudno sleteli u Split. Znači, avanturista od samog starta. Zbog prirode posla mog tate ceo život smo se selili i menjali gradove, škole i perspektive i kad se sve sabere ono što sam ponela od kuće staje u rečenicu – Neki ljudi puštaju korenje, a nekima rastu krila.
Mogu i da otpevam. A i da naučno objasnim.
Kako su me putovanja menjala? Prvo sam naučila da svet i nebo vidim u svom dvorištu. Potom sam otputovala u London. Zameniti sivi Beograd devedesetih čarobnim Kraljevstvom, bio je momenat kada sam uvidela da život može imati i druge boje, druge priče, automobili volan sa desne strane, a neki muškarci i suknje. Bila je to tačka preokreta kada sam postala kao onaj helijumski balon, ili zmaj, koji bi samo leteo, ukoliko nema nečega što ga čvrsto drži na zemlji.
Odlazak u Hong Kong je bilo takođe putovanje posle kojeg nisam bila ista. U Aziji sam, sliku u pasošu zamenila slikom morske sirene koja nema strah od dubina, ali ima neopisiv strah od plitkog i površnog života. U Bostonu sam živeći svoj američki san, ozbiljno odlučila da počnem da pišem knjige. U Japanu da ću završiti školu za joga instruktora. Zbog putovanja sam počela i da učim da fotografišem. Tako sam polako odlazeći sve dalje, zapravo bila sve bliže sebi. Kakve veze ima pisanje, fotografija, joga i putovanja? Sve veštine traže vreme, strpljenje, posvećenost, fokusiranost, kreativnost. I naravno odlučnost da se krene.
Volela bih da vas sve što pročitate ovde nadahne da putujete i vidite svet svojim očima. Da moji doživljaji i saveti budu samo početna stanica u otkrivanju dubina i visina, i pisanju vaših putopisa. Svi putnici ovoga sveta se slažu da nikada ne bi otišli nigde da su krenuli od razloga zbog kojih ne mogu da putuju. Jer ako zaista želimo i bez novca možemo da stignemo tamo gde smo zamislili, ali bez čiste duše i hrabrosti ne vredi ni krenuti.
Kao što je napisao italijanski pisac Čezare Paveze – Ako odlučite da putujete daleko i brzo, onda ne nosite mnogo stvari. Ostavite sve svoje zavisti, ljubomore, nepraštanja, sebičnost i strahove. I krenite na put…
© 2016 desiderata.co