Psi nisu naš ceo život, ali čine naše živote potpunijim, neko je to lepo rekao. Dodajem da ni slika o jednoj zemlji ne bi bila cela bez kratke priče o njenim slatkim lajavcima
Psi. Da, toliko ih volim da ih slikam gde god da sam.
Ja njima kažem Gde ste amigosi? A oni me samo lenjo pogledaju, mahnu repom i nastave da dremaju. Ništa od poziranja. Tek slučajno uslikani u kubanskoj siesti.
Na Kubi su psi svuda po ulicama, ne mareći mnogo ni za sistem ni za vremenske prilike, ni za istoriju ni za budućnost. Brinu samo jednu pseću muku, kako utoliti glad! Kažu da ih ima oko pola miliona, ali nisu svi lutalice. Neki srećkovići su postali kućni ljubimci i odani čuvari.
Đir kroz uličice Havane i Trinidada, fotkanje slatkih njuškica bio je događaj za sebe. Ima ih najrazličitijih. Čudesnih mikseva, čupavih, malih, pa sve do onih kod nas retko viđenih, bez dlake. I ne znam zašto, ali činilo mi se kao da svi imaju velike uši. Viđala sam i rasne lepotane kao ljubimce uglavnom čivave, jazavičare, boksere i dobermane.
Inače kubanski nacionalni pas je havanezer, poznat i kao havanski svileni pas ili Blanquito de la Habana.
Prizor dok mama konopcem sa balkona spušta ćerki nešto, a pas prati akciju, mi je posebno drag. Ili ovaj slatki golokoži pegavi ortak…
Neke bogate zemlje su uspele da reše problem pasa na svojim ulicama, a Kuba je kažu na putu spašavanja četvoronogih stanovnika, sterilisanja, edukacije ljudi…
Bez obzira na očigledno siromaštvo, zadivila me je i rastopila ta atmosfera zajedništva i ljubavi. Gotovo svaka kuća imala je psa. Što je za mene bio neoborivi dokaz da sreća stanuje tamo gde neko ume da voli.
I ljude i životinje.
Lepo je rekao Milan Kundera – Psi su naša veza sa rajem. Oni ne poznaju zlo, ljubomoru ili nezadovoljstvo. Sedeti sa psom na padini brda u divno poslepodne je poput povratka u raj, gde ne raditi ništa ne znači dosadu – već mir.
© 2017 desiderata.co