Desiderata traveller

Slobodu i nepodnošljivu lakoću postojanja uvek pronađem tamo gde su nepripitomljena mora. I zato evo mene u malom ribarskom selu, okružena paunovima, majmunima, i tišinom

Po mnogim turističkim vodičima plaže Šri Lanke spadaju među najlepše na svetu. Kako ne verujem da neko može u moje ime da odabere najlepše i najzanimljivije, morala sam da odem i sama se uverim. A deset razloga zbog kojih treba posetiti ovu zemlju, sabraću u u samo jednu reč-sloboda. U svim svojim oblicima.
Divlje paže, bose noge, so u kosi…
Sasvim dovoljan razlog za nepopravjivog avanturistu zar ne?

Grad Tangale se nalazi na jugu između gradova Matara i Hambantota i nudi smeštaje od luksuznih hotela, malih butik hotela, vila, eko kućica… Kako bih osetila pravi život jednog naroda, evo mene u selu ušuškanom i skrivenom od gužve, imena kao iz neke bajke Walawwatha. U ovom ribarskom mestu, pre cunamija živelo je sto porodica, a sada ih je ostalo svega 25 jer je većima odlučila da se preseli visoko u brda.

Već prvog jutra sam shvatila da sam pronašla raj. Dok sam sedela u dvorištu sa pogledom na lagunu, uz zvuke okeana, pila kafu i pisala, oko mene su se šetale veverice, majmuni, gušteri monitori, iguane, paunovi su plesali svoj ples, a papagaji i ostale ptice učinile da sve bude baš kako treba. Divlje i prirodno. Sve je govorilo zastani, uspori, udahni duboko…

Imali smo i psa, slatku buvaru punu krpelja koju nismo uspeli da očistimo, ali smo je razmazili redovnom hranom i udobnim jastucima. (o psima naravno poseban post)

Putujem polako i pokušavam da zapamtim i upijem što više o zemlji koja nudi toliko toga.

Zanimaju me ti bistri duboki pogledi, njihovi životi, kultura i svakodnevica. Mešam se što više sa lokalcima, fotkam ta lica i pričam sa svakim ko barem malo govori engleski. Inače na Šri Lanki ko god da zastane pored vas pita Hello, odakle si? Kada kažeš Srbija, ne znaju gde je, ali kulturno kažu Aaaa, klimaju glavom praveći se da imaju pojma. Kada mi je dosadilo da gledam isti scenario, jednom sam rekla da sam iz Engleske, na šta mi je čovek iskusno rekao – Ali ti ne govoriš kao Englezi!

U našem selu Walawwatha svi su znali naša kretanja, šta smo i kod koga jeli, koliko smo nešto platili… A nije ni čudo, jer je prvo pitanje uvek bilo Hello, gde ideš? I čim bi otvorili vrata, čuli bi komšijsko helloooo. I neretko bi i krenuli za nama da se uvere gde stvarno idemo.

Ako želite da obilazite okolinu uvek možete da idete tuk tukom kojih ima svuda, klimatizovanim taksijem ili da iznajmite motor i lagano prokrstarite sami gde kod poželite. Obala Šri Lanke duga je 1.585 km, a oko mesta Tangale postoji puno plaža. Svaka posebna na svoj način. Sa manje ili više turista i sa jačim i slabijim talasima.

Pa da krenem redom.

Mawella plaža u mestu gde smo smešteni je prostrana i dugačka, i nema šanse da vam neko od ne tako brojnih turista sedi na glavi.

Ipak retki će biti momeni kada ćete moći da uživate u potpunoj samoći. Ako vam ne dođe neko da vam nudi vožnju, obilazak plaže sa kornjačama, ajurveda masažu ili da vam kuva… doći će neki pas da vam pravi društvo.

Kada se umorite od izležvanja pod palmom, šetnje, plivanja i surfovanja, na plaži je mali restoran (Sea dragon ali je napisano pogrešno Sea gragen) gde možete jesti odličnu klopu, morske plodove i ribu zaista tek izvađenu iz okeana. Jer ovde žene kuvaju, a muškarci love ribu! Ako naručite pivo, zamoliće vas da ako dođe inspekcija kažete da ste sami doneli svoje piće, jer njima nije dozvoljeno da prodaju bez specijalne preskupe dozvole. Ako hoćete večeru, ranije kažete šta želite i u koje vreme. I sve savršeno funkcioniše. Na dogovor.

Zalazak sunca se ne propušta, a noću na plaži jedva da dopire bila kakva svetlost, tako da je mrkli mrak idealan za gledanje zvezda. (nema nigde wifi i ni jedna aplikacija za otkrivanje sazvežđa ne radi) Zato, legneš na hladan pesak, posmatraš zvezde i porazgovaraš sa kosmosom malo. I shvatiš da još uvek imaš više snova nego što ima zvezda padalica…

Ranlakshimi paradise beach je prelepa uvala, sa jednim barom. Talasi i struja nisu toliko jaki pa je savršena za plivanje i ronjenje.

Ovde zatičem najviše Rusa. Čak je i tabla na ruskom bila u pripremi, i cene u baru prilagođene upravo tim turistima.

Hiriketiya palaža je raj za surfere, iskusne i one koji tek žele da se oprobaju na talasima. Meni se dopala ta šarmantna po malo divlja atmosfera. Neretko sam viđala turiste koji se kupaju u donjem vešu, jer ovde u ovom raju sve je ok, nikome se ništa ne zamera i svako može da bude šta poželi. Osim toplesa, to je zabranjeno. Živela sloboda i bose noge!

Inače ovde možete sresti ljude iz svih krajeva sveta. I što je još lepše različitih generecaija. A ko voli šoping, i toga ima, na specijlanom čamcu tezgi…

Goyambokka je po malo uređena plaža sa ležaljkama. Kratko smo je posetili i otišli dalje… na kupanje i ronjenje.

Jel se još uvek pitate šta je to nepripitomljeno more?
© 2017 desiderata.co

Putujući po ostrvu u Indijskom okeanu, koje mi je obuzelo sva čula, imala sam osećaj kao da sam upravo otkrila tv u boji na čijem programu se emituju istovremeno Nacionalna geografija, 24 kitchen i Mala nevesta

Ova suza Indije, kako je još nazivaju zbog oblika i pozicije, je relativno mala zemlja koja se prostire na je 65,610 km kvadratna, ali u kojoj toliko toga možete videti i doživeti. Čudesan miks naroda, religija, burne i bogate istorije dalje ali i bliže, klimatskih razlika na tako maloj udaljenosti…

Plaže, palme, divlje životinje i ptice svuda oko vas, ukusna hrana, začini, hramovi, planine, mirisni štapići, plantaže čaja, psi, ritmično ponavljanje mantri, i ljudi. Nasmejani ljudi…

Rečenica Smej se to nervira ljude, koju volim da praktikujem, ovde uopšte ne važi. Jer ako se oni vama prvi ne osmehnu, uzvratiće vam sigurno osmehom, širokim, prijateljskim i dobronamernim. A kada razgovaraju sa vama vrteće glavom levo desno, što je gest odobravnja, simpatično neizgovoreno da.

Dakle, još jedna zemlja gde ljudi ostavljaju najjači ustisak.
Ali krenimo redom. Uvek je dobro saznati nešto o zemlji pre nego što otputujemo.
Glavni grad:  Kolombo
Nactionalni simboli: lav, lotos
Nacioanalne boje: braon i žuta
Novčana valuta: šrilankanski rupi-LKR
Jedna je od najvećih izvoznika čaja na svetu.

Šri Lanka je kolevka budizma, drevne kulture, i najbolje čuvana tajna Azije. Iako postaje sve popularnija turistička destinacija, u njoj još uvek nije gužva kao u Kuti na Baliju ili Pataji na Tajlandu. Još uvek možete pronaći mir i tišinu.
Iskusni putnici smatraju je udobnom Indijom, što mnogo olakšava istraživanje ovog dela sveta. Kao i činjenica da njeni stanovnici veruju u karmu. Toliko puta ćete čuti good karma, pa čak i kada probaju da malo prevare sudbinu, shvatite to kao pokušaj da se zaradi od turista, ili barem kao dobar materijal za pisanje. Možda nije slučajno baš tu živeo pisac naučnofantastike Artur C. Klark, najpoznatiji po 2001: Odiseja u svemiru.

Istorija Zahvaljujući svom geografskom položaju, začinima i čajevima, Šri Lanka je oduvek bila zanimljiva trgovcima, osvajačima i kolonijalistima. Mnogo pre najezde turista ovu zemlju posećivali su Simbad Morepolovac, Marko Polo, Vasko de Gama, Portuglaci, Holanđani, Indijci, Arapi, Kinezi, Britanci. I svako je ostavljao trag. Tako da i imate osećaj kao da ste istovremeno u Indiji, Engleskoj i Africi.

Nazivali su je suza Indije, ostrvo Darme, biser Indisjog okeana, blistavo ostvro, a dok je bila engleska kolonija bila je Cejlon. Nezavisnost stiče 1948.  godine. Danas je ovo Demokratska Socijalistička Republika Šri Lanka, sa oko 22 miliona stanovnika, još uvek nedovoljno razvijena, ali prelepa u svoj svojoj raznolikosti i nerazvijenosti.

2009. godine okončani su sukobi koji su trajali trideset godina između Tamliskih tigrova koji su želeli samostalnu državu, i zvanične vojske. Pre nekoliko godina prvi turisti su počeli da stižu na sever i istočnu obalu. Jedna je od zemalja najteže pogođenih cunamijem 2004.godine kada je poginulo više od trideset hiljada ljudi.

Miks naroda i religija Iako ćete se svuda sretati sa kulinarskim i modnim sari & kari uticajima Indije, šrilančani nisu Indusi. Najveća etnička zajednica na ostrvu su Sinhalezi koji su budisti. Drugi po brojnosti su Tamili. Deo njih su Englezi doveli iz Indije da bi radili na plantažama čaja. Oni govore tamilski koji je drugi nacionalni jezik i religija im je hinduizam. Tu su i muslimani kao i Mavari, Burgeri, Malajci, Kafiri i domorodački narod Veda.
Stanovnici: Sinhalezi 74.9%, Šrilankanski Tamili 11.2%, Mavari 9.2%, Indijski Tamili 4.2%, ostali 0.5%
Religije: Budisti 70.2%, Hindu 12.6%, Muslimani 9.7%, Katolici 6.1%, hrišćani 1.3%, ostali 0.05%

Kada je najboilje ići? Turistička sezona praktično traje cele godine, jer kada je na istoku kišna sezona, na zapadu je suva. Ovo je zemlja sa dva monsunska perioda (maj-jul i decembar-januar). Izuzetak je planinski deo gde temperatura u svako doba godine može da se spusti do 16 stepeni. U ostalim delovima zemlje prosečna temperatura je 30 stepeni, sa visokim procentom vlažnosti vazduha.
Najbolje vreme za posetu je između kišnih sezona.
Od novembra do aprila je najsuvlji period na zapadu gde su najlepše plaže i u planinskom delu.
Od maja do septembra je period najbolji za obilazak istočne obale.

U Šri Lanku možete krenuti u potragu za smislom, za izgubljenom duhovnošću, možete pronaći raj za surfovanje, vežbanje joge, meditaciju, savršene plaže, možete ići na safari, obilaziti hramove, nacionale parkove, planinariti, roniti, uživati u hrani… jedno je sigurno, ovo je jedno od onih putovanja sa kojeg se nećete vratiti isti!
Korisni linkovi
Državljanima Srbije je potrebna viza i može se dobiti onlajn
Više informacija o Šri Lanki možete pronaći ovde.

Pre ulaska u budističi hram obavezno je izuvanje, a postoji i jedna rečenica koja kaže da kada ulaziš u nečiji dom ili drugu državu ostaviš svoje papuče ispred vrata. Metaforično, ostavi sva svoje navike, uverenja i kreni… da upoznaješ novi svet.
Slećem u Kolombo na aerodrom Bandaranaike (ovo ime ume svako da izgovori ko je rastao u vreme nestvrstanih) i u potrazi za savršenom plažom, započela sam svoju avanturu 195km dalje, u gradu Tangale.

© 2017 desiderata.co

Srbija – ovaj put iz ugla jednog Kubanca…

Kuba me je sasvim neočekivano pronašla na Adi Ciganliji. Šetajući iz bašte kafića čula sam pesme Crne kose, Mito vekrijo (ne, nije slovna greška tako on kaže), ali u ritmu salse, koju je sa urođenom lakoćom i osećajem za ritam, pevao Kubanac širokog osmeha.
Bio je to Raul Pulido Sandoval.
Jedan od dvadesetak Kubanaca koji žive kod nas. Poželela sam da čujem njegovu priču, otkud on ovde, kako provodi dane i šta mu najviše nedostaje sa njegovog karipskog ostrva.

Za sebe kaže da je srpski Kubanac, da mu je Srbija ukrala srce, da mu se ovde dogodile najlepše stvari u životu. Naravno, ne voli zimu, ali pesma i salsa osim što leče nostalgiju, otapaju svaki led, stavljaju osmeh na lice i izazivaju fino lupanje srca.

Ako ne verujete pustite muziku i počnite lagano da mrdate kukovima.
Ako niste vešti klik na salsa za početnike
Ili krenite kod Raula u školu salse
I plešite… kao da vas niko ne gleda!

Raul je rođen 1963. godine u gradu San Antonio de los Banos, dvadesetak kilometara od Havane. Diplomirani je hemičar. Ali se ceo život bavi plesom i muzikom. Ima svoj bend Salsa y Punto (koji čine vrhunski muzičari sa Kube i Srbije). U Beogradu živi već 15 godina. Oženjen je i ima sina.

Kako bi opisao Kubu? Kuba je za mene bila i uvek će biti najleša zemlja na svetu. Tamo sam se rodio, odrastao, živeo sa svojom porodicom, familijom, prijateljima, koje mnogo volim i koji mi puno nedostaju. Beskrajno sam im zahvalan što čine deo mog života.

A otkud ti u Beogradu? Ovde živim od 2002. godine. Sa bendom sam imao veoma uspešnu turneju po zemljama bivše Jugoslavije. Kada smo došli u Srbiju, jednostavno smo odlučili da ostanemo. I od tada je ovo moja država koja mi je ukrala srce. Za mene je ovaj grad kao deo tela, deo duše. Ja volim Srbiju, ona mi je druga zemlja. Ovde se osećam kao da sam na Kubi, baš kao kod kuće.

Šta ti najviše nedostaje sa Kube? Prijatelji, deca, porodica, šetnja ulicama, slušanje vesele kubanske muzike koja mi pomera telo i srce koje zadrhti od sreće, žurke, karnevali, toplina ljudi, plaže, osmeh Kubanca nakon pesme i plesa.

Omiljeni kubanski bend? Los Van Van ima moć da podigne celo selo na noge, da ih natera da plešu ceo dan bez prestanka.

Čime se baviš ovde? Muzikom i plesom isto kao i na Kubi. Ne bih mogao da živim drugačije. Za 15 godina koliko živim ovde, desile su mi se mnoge lepe stravi, privatno i poslovno. Radio sam sa poznatim muzičarima, učestvovao na brojnim festivalima, na kojima je moj bend osvajao nagrade kao na primer na Radijskom festivalu 2007.godine. Ali iznad svega, najlepše što mi se dogodilo je to što sam ovde upoznao ženu svog života Miljanu Pulido Samdoval Pantović, koja mi je rodila sina koji se zove Alexander Pulido Pantović. Oni su moj razlog za život!

Šta ti je najteže palo kada si došao u Srbiju? Život u Beogradu mi je u početku bio težak. Naučiti jezik nije bilo ni malo lako. Trebalo mi je mnogo rada i truda pa da progovorim vaš jezik. Ali konačno kada sam ga savladao mogao sam da započnem novi život! Sada imam i državljanstvo. Nemam na šta da se požalim, osim na hladnoću, ali tu ništa ne može da se promeni.

Primećuješ li sličnosti između Kube i Srbije? Delimo ljubav prema istim stvarima. I vi i mi imamo lepe devojke, volimo da se družimo, da pijemo, da se veselimo. Imamo sličan mentalitet, isto srce.
Želeo bih da poručim svima koji budu čitali-Volim vas, poštujem i nosim vas u srcu. Vaš srpski Kubanac Raul

© 2017 desiderata.co

Psi nisu naš ceo život, ali čine naše živote potpunijim, neko je to lepo rekao. Dodajem da ni slika o jednoj zemlji ne bi bila cela bez kratke priče o njenim slatkim lajavcima

Psi. Da, toliko ih volim da ih slikam gde god da sam.
Ja njima kažem Gde ste amigosi? A oni me samo lenjo pogledaju, mahnu repom i nastave da dremaju. Ništa od poziranja. Tek slučajno uslikani u kubanskoj siesti.

Na Kubi su psi svuda po ulicama, ne mareći mnogo ni za sistem ni za vremenske prilike, ni za istoriju ni za budućnost. Brinu samo jednu pseću muku, kako utoliti glad! Kažu da ih ima oko pola miliona, ali nisu svi lutalice. Neki srećkovići su postali kućni ljubimci i odani čuvari.

Đir kroz uličice Havane i Trinidada, fotkanje slatkih njuškica bio je događaj za sebe. Ima ih najrazličitijih. Čudesnih mikseva, čupavih, malih, pa sve do onih kod nas retko viđenih, bez dlake. I ne znam zašto, ali činilo mi se kao da svi imaju velike uši. Viđala sam i rasne lepotane kao ljubimce uglavnom čivave, jazavičare, boksere i dobermane.
Inače kubanski nacionalni pas je havanezer, poznat i kao havanski svileni pas ili Blanquito de la Habana.
Prizor dok mama konopcem sa balkona spušta ćerki nešto, a pas prati akciju, mi je posebno drag. Ili ovaj slatki golokoži pegavi ortak…

Neke bogate zemlje su uspele da reše problem pasa na svojim ulicama, a Kuba je kažu na putu spašavanja četvoronogih stanovnika, sterilisanja, edukacije ljudi…
Bez obzira na očigledno siromaštvo, zadivila me je i rastopila ta atmosfera zajedništva i ljubavi. Gotovo svaka kuća imala je psa. Što je za mene bio neoborivi dokaz da sreća stanuje tamo gde neko ume da voli.
I ljude i životinje.

Lepo je rekao Milan Kundera – Psi su naša veza sa rajem. Oni ne poznaju zlo, ljubomoru ili nezadovoljstvo. Sedeti sa psom na padini brda u divno poslepodne je poput povratka u raj, gde ne raditi ništa ne znači dosadu – već mir.

© 2017 desiderata.co

Lista mesta koja na ostrvu treba obavezno posetiti je podugačka. U kategoriji – šta su moji domaćini izabrali, posetila sam Trinidad, Santa Klaru i dolinu Vinales. Otisnula sam se na ovo putovanje kako bih se lično uverila u reči Kolumba koji je davne 1492. godine zabeležio – Ovo je najlepša zemlja koju sam ikada video… A Kristofer je valjda znao

Ništa bus, rentakar, stopiranje, imala sam najveću moguću sreću koja može da se dogodi jednom radoznalom putniku, a to je da su mi Kubu otkrivali Kubanci.

Nezaposleni deo familije je ujutru u tačno dogovoreno vreme čekao ispred zgrade, spremni da mi pokažu svoju lepu zemlju. Buenos dias, rekoše u glas, nasmejani i doterani, kao za praznik.

Napuštajući Havanu i odlazeći dalje mogla se videti promena, standarda, stila života, arhitekture… Vožnja kroz Kubu deluje nestvarno. Gotovo puste ulice, bez brojnih saobraćajnih znakova, oznaka, smernica i ulične rasvete. To je kažu, ako bi neprijatelj došao, ne bi uspeo da se snađe. (mada mislim da je ova teorija zastarela u vremenu oflajn mapa)

Huan Karlos osnažen sveznajućom taštom snalazio se bolje od bilo kojeg GPS-a. Nismo ni jednom zalutali! Bila je ovo ludo zabavna vožnja, u kojoj sam, osim što sam uživala naučila po nešto. Na primer najvažnije reči za navigaciju po drumovima ove magične zemlje su desno, levo, pravo, ….derecha, izquierda, derecho…

A pravo, pred tobom prazan put koji oni nazivaju Autopista, po koja konjska zaprega, biciklisti, pešaci, kamioni puni ljudi, retki autobusi ili kao u nekom najluđem snu projezdi lepotan V8.

Kubanci voze kako žele, i gde žele. Na početku sve deluje haotično, ali vremenom uhvatiš ritam. Dozvoljena brzina je 100km na čas autoputem, ali neki učesnici u saobraćaju realno ne mogu ni da razviju tu brzinu. Ko može, teško odoleva da ne da gas i poleti… Kazna za prekoračenje brzine je 30 $. Ali ako te zaustave, uvek neko poznaje nekoga ko poznaje neke bitne ljude, otkrila sam važno pravilo u preživljavanju. Osim ako nisi turista.

Kubanski transportni sistem baš i ne cveta. A to znači da pored puta, na raskrsnicama, na stanicama, stoje ljudi, čekaju i stopiraju. Kamioni i automobili redovno staju. Taman pomisliš kakav altruizam, a onda spaziš da mašu novčanicama. Ili još luđe, da je red za stopiranje organizovan i da postoji specijalna služba los amarillos u žutim jaknama koji vode računa da prednost imaju stariji ljudi i trudnice, a takođe kontrolišu da niko ko može da preveze ljude ne ostane prazan, jer je to strogo zabranjeno.

Odakle početi u ovom po malo sentimentalnom putovanju?

Trinidad. Pastelni, šareni grad. Jedan od najautentičnijih kolonijalnih gradova, koji je 1988. godine uvršten na Uneskovu listu svetske kulturne baštine. Čim zakoračiš u pešački kaldrmisani deo, bude ti jasno zašto ga smatraju i najlepšim, ali i jednim od najsiromašnijih gradova Kube. Drugi naziv za grad je Tinajones, što je reč za keramičke posude u kojma se, zbog česte nestašice, čuvala voda za piće.

Jedinstveni lavirinti ulica, sve što sam videla, oronule fasade, građevine iz vremena španskog kolonijalizma, muzeji, trg, ljudi, kao da su se svi usaglasili da treba pokvariti satove, živeti u laganom ritmu i svom snagom se odupreti modernom vremenu. Čitav grad je poput velikog muzeja arhitekture. Kao i druge zemlje sa burnom istorijom i prefarbanim parolama sve ulice imaju dva imena. Jedno na tablama i u vodičima, a druga koje koriste starosedeoci. Pa je tako Jesus Maria sada Hose Marti, a imena poput Carmen, Gloria zamenjana su imenima generala i revolucionara.

Kao u nekom filmu, uživala sam u šetnji svedočeći svakodvenom životu ovog uspavanog gradića. Izbegavajući bakice sa heklerajem, nasmejane prodavce džidža bidža, koktel majstore… sklonište smo našli u paladaresu, restoranu koji nije bilo moguće pronaći ni u jednom vodiču. Ali su moji prijatelji imali prijatelja koji je imao prijatelja…. i eto nas u dvorištu iza trošne kuće, gde smo dovedeni u najvećoj tajnosti, sa čestim bacanjem pogleda preko ramena. Ručak je bio ukusniji od mnogih koje sam probala u restoranima. Vredelo je!

Napuštamo Trinidad, koji zaslužuje da se u njemu ostane malo duže i temeljnije istraži. Posle šetnje i vraćanja u prošlost iz vremena kolonijalizma, nastavljamo putevima Revolucije. Pravac Santa Klara…

Spomenite Kubancima provinciju Villa Klara i oni će vam ozarenog lica odmah reći Če, nadimak Argentinca kojeg poput sveca vole, slave i poštuju. Meka za turiste, Čeov grad, udaljen je dva i po sata vožnje od Havane, a 90 km od Trinidada.

Stigli smo u Santa Klaru, grad u kojem je odigrana jedna od odlučujućih bitki u revoluciji. I ne samo to.

Na trgu je bronzani El Che, statua iz 1987. godine kojom je obeleženo dve decenije od njegovog ubistva u Boliviji. Bista je okrenuta ka Južnoj Americi, i simbolizuje ujedninjenu Latinsku Ameriku. U podnožju je memorijalni centar i mauzolej u kojem su 1997. godine, kada su pronađene kosti ovog revolucionara i njegovih saboraca, sahranjeni uz najveće vojne počasti, govor Fidela Kastra i paljenje večne vatre.

Po navodima hroničara, poslednje reči Če Gevare su bile Ubijte me kukavice! I ovako ubijate samo čoveka. Njegove odsečene šake poslate su u Argentinu, a potom na Kubu.

Mada se i dalje polemiše oko autentičnosti posmrtnih ostataka, kao i većina koja je odrasla uz priče o ovoj ikoni 20 veka, i za mene je obilazak mauzoleja bio poseban događaj. Pokloniti se najpoznatijem revolucionaru i buntovniku, borcu za pravdu i jednakost, za mnoge je veoma emotivan doživljaj, pa nije retkost videti uplakane ljude koji još uvek iskreno veruju u ideju i ono “Hasta la Victoria Siempre.”
Hosé Delarra, po čijem nacrtu je pravljen memorijalni centar, a u čijoj izgradnji je učestvovalo na hiljade volontera, objasnio je-Koristio sam čiste geometrijske forme, pravougaonike i kvadrate, koji najbolje predstavljaju Čeovu ličnost, stabilanu i veoma jaku.

Pre ulaska u mauzolej, koji nije grandiozan, ali je atmosfera veoma posebna i svečana, obavezno je upisati ime i prezime i zemlju iz koje dolazite. Od otvaranja ovo mesto posetilo je više od pet miliona ljudi iz više od sto zemalja. Zabranjeno je fotografisanje. Brojni čuvari, sve drže pod kontrolom, proveravajući i to da li ste obučeni kako dolikuje.

Inače, mauzolej je iznutra veoma jednostavan, postoje niše u čast nastradalim gerilcima, a Čeova se ni po čemu ne razlikuje od drugih, osim što je neznatno izvučena. Muzej ima najveću kolkeciju ličnih stvari Ernesta Če Gevare, propraćenu audiovizuelnim prikazima njegovog života. Ovo mesto je bila i jedna od Kastrovih stanica, na putu ka večnom počinku…

Nedavno sam otkrila da Kubom, za velike pare, može da vas provoza najmlađi sin Če Gevare. Možda ne lično, ali preko njegove turističke agencije moguće je upoznati ostrvo i to Harli-Dejvidsonom. Jedna stanica  u obilasku je i Santa Klara. Naziv agencije “La Poderosa” potiče od nadmika koji je Če dao svom motoru “Norton 500cc” kojim je putovao od Argentine do Venecuele sa prijateljem Albertom Granadom, opisanom u “Dnevniku motocikliste”.

Napuštamo puni utisaka ovaj grad i odlazimo dalje…

U svakom mestu, uvek ima nešto što će vas zavesti. Ljudi, boje, hrana, muzika, pesme koje pevaju o ljubavi, strasti, revoluciji…Videti Kubu, a ne saznati nešto o čuvenim cigarama, ne bi bila potpuna slika ove zemlje.

Dolina Vinales Tri sata od Havane, nalazi se dolina Vinales, zelena Kuba, koju je 1999. godine Unesko proglasio svetskom baštinom. Cela dolina je nacionalni park i po mnogo čemu se razlikuje od ostatka ostrva. Okružena je planinama, gde su brojne pećine dostupne turistima. Sve je mnogo mirnije, stanovništvo se bavi poljoprivredom, i to najviše sađenjem duvana. Najinteresantnija je varošica Vinales sa jednom važnijom ulicom i stolicama za ljuljanje na tremu kuća kao simbolom ovog mesta. U tom kraju se nalazi i Pinar del Rio – centar duvanske industrije.

Zaboravite na legendu ispredanu po beogradskim kafićima kako prelepe device uvijaju duvan na svojim butinama. Mi smo u restoranu zatekli jednog simpatičnog starca koji je sve lepo pokazao. I na kraju strpljivo pozirao i uživao u svojoj cigari.

Kao i svi turisti sa Kube sam ponela suvenire. Ali za razliku od mnogih zemalja koje nude uniformisane made in China uspomene, ovde je lakše bilo pronaći autentične poklone. Kao na primer prsten od srebrne viljuške iz vremena Batiste, ogrlicu od semenki sa egzotičnog drveta, cigare, rum….

Ono što je najvažnije sada kada preturam po svojim uspomenama, i posle toliko godina, ja se jasno sećam ljudi koje sam sretala, njihovih priča, želja, učenja salse, atmosfere, veselih očiju, boja, iskrenog smejanja, doze nadrealizma, svega ono što se ne može novcem kupiti i okačiti kao magnet na frižider.

Kad se zaljubiš u Kubu to može dugo da traje. A kad se srce raduje i posle više od decenije, to znači da je to ono pravo.
Ko je upoznao Kubu, on ne veruje ni malo u ono što se o njoj priča. Kuba se nedavno oprostila od Fidela Kastra s pijetetom i sećanjem. Svako svojim.
Postoji Kuba stereotip i Kuba istina.
Kuba radost i Kuba patnja.
Kuba Kubanaca na Kubi i Kuba Kubanaca širom sveta.
Kuba Kubanaca i Kuba turista.
Muchas gracias na kratkim lekcijama o sreći.
Adios Kuba!

© 2017 desiderata.co

 

Onda kada su svi govorili još malo pa nestalo, vredelo je otići u Havanu po izmaštane slike koje su mi se godinama ređale u album gradova u koje treba stići po dozu nikad viđenog. Ne moram valjda da objašnjavam. Bila je to ljubav na prvi pogled….

Havana ima sve za jednu strasnu ljubavnu priču, za te quiero mucho. More, arhitektura, istorija, muzika, ljudi, boje i puno duha zavrteće ti pamet. Da li će to biti jedna lepa ali kratka avantura opijena rumom, puna ušminkanih turističkih divota, luksuznih hotela u kolonijalnom stilu, ili ćeš dozvoliti da ti ovaj grad dotakne dušu svojom razbarušenom svakodnevicom i malim životnim radostima. Do tebe je.

Havana je sve ono što piše u vodičima da treba obavezno posetiti. Ali i mnogo više od toga. Raj za večite buntovnike, glasne i ćutljive revolucionare, antiglobaliste, romantične putnike i sve fotografe, profesionalce ili amatere, koji će se susresti sa jednim veoma fotogeničnim gradom i ljudima.
Havana je top model.
Havana je lepotica sa Instagrama.
Havana su fotografije boje sna.
Podesite aparate ili telefone i krenimo u đir…

Stara Havana (Habana Vieja) pešačka zona pod zaštitom Uneska, će vam strpljivo pozirati, baš kao i svi likovi u ovom delu grada. Kostimirani pozeri, koje ćete prepoznati iz turističkih vodiča, i razglednica, stoje godinama na istim mestima. I ne, oni nisu tu slučajno, oni su na radnom mestu. I za svaku fotografiju očekivaće novac. Dolar foto, vikaće za tobom. Išla sam tragom Lonely planet vodiča, u koji su mi se potpisali svi sa slika, pa i oni koji su me ubeđivali da to jesu oni, samo ih nisam prepoznala.

Kapitol (El Capitolio), najslikaniji simbol grada, je nekadašnje sedište vlade, a sada Akademija nauka. Podseća na onaj u Vašingtonu, samo je kažu veći. Ispred stepenica ovog zdanja, fotografi slikaju aparatima starim više od sto godina. I za samo nekoliko minuta i dolara, sa sve foto-montažom i izradom na licu mesta, držaćete crno belu fotografiju u rukama. Taktilno očaravajući osećaj u vremenu digitalnih aparata, bio je za mene jedan od jačih utisaka. Kratak video o fotografu možete pogledati ovde.

Trg Revolucije (Plaza de la Revolution) jedan od najvećih trgova na svetu, gde je Kastro držao govore, i gde su dočekivali Papu, iskusno će vam se smeškati, iz kog god ugla da ga slikate. Jer tu su razna zdanja, spomenik heroju Hose Martiju kao i Ministarstvo unutrašnjih poslova na kojem je mural Če Gevare, rađen po čuvenoj fotografiji Alberta Korde.

Muzej revolucije (Museo de la Revolucion) u kojem je čuveni Tifany radio enterijer, a Salon de los Espejos (soba ogledala) dizajnirana da liči na sobu istog imena u Versaju, prava je riznica istorije ove zemlje.

Malekon (El Malecón), široka ulica duž obale grada, koju od mora graniči zid dug 8km. Kabare za siromašne, kako ga nazivaju, retko je mesto gde Kubanci ne obraćajući pažnju na turiste već za svoj groš sede, plešu i piju rum iz tetrapaka. Iskusni fotografi tvrde da je najbolji za slikanje u vreme zalaska sunca.

Havana ume da bude i opuštena kao kada nekome banete nenajavljeno u goste, a on još uvek u pidžami pije prvu jutarnju kafu. Ona sve svoje nesavršenosti nosi nonšalantno i sa širokim osmehom, na koji ne možeš da ostaneš imun.
Havana su Castillo de la Real Fuerza, Castillo de San Salvador de la Punta, Hotel Nacional de Cuba i po koja priča o Al Kaponeu.

Havana je svakodnevica. Na pijacama. Na ulicama. U redovima.
Havana je i jedan Italijan u vili sa dobermanom koji mi je ispričao kako ne voli Kubance, ali ipak nikada nije poželeo da se vrati u Rim.
Havana su fantastični oldtajmeri.

Havana je doručak koji mi serviraju tri generacije žena kod kojih sam bila u privatnom smeštaju. Svaki dan mi je vlasnica prinosila slušalicu starinskog telefona, dok je razgovarala sa prijateljicama, valjda da bi se pohvalila da ima gosta. Moje je bilo samo da kažem Holla. I tako svaki dan! One su nastavljale da pričaju, a ja sam, ne razumejući ništa uživala gledajući malo pozrište ispred sebe.
Havana je je sto puta odslušana pesma Comandante Che Guevara  i Guantanamera (naučila sam da je to devojka iz Gvantanama)

Havana je kada me je porodica koju sam upoznala u Varaderu, pozove da prespavam kod njih. Ne menjajući posteljinu, ali dajući sve od sebe da se osećam prijatno. Interesantno je da je ilegalno pozvati stranca da ostane u kući, ukoliko nemate dokaz da ste prijatelji. Mi smo pre toga  napravili ozbiljnu kolekciju dokaza da se družimo!

Mi nismo komunisti mi smo fidelisti, objašnjavala mi je Antoaneta. Dok smo mi učile da igramo salsu, otac je na krevetu pomno slušao višečasovni govor Fidela Kastra. Njegova habanera mu je prinosila hranu i vodu, a on je ležao i upijao svaku reč svog vođe. Nisam ništa razumela, ali cela slika mi je bila dirljiva.

Havana je kada svaki čas nestaje struja. I kada pada kiša, a ja u kolima negde u predgrađu čekam da domaćini donesu hranu iz ilegalnog restorana u nečijem stanu.
Havana je kada cela porodica sedi na trosedu i gleda serije.
Havana su pohovane banane.
Havana je starinski autobus.

Havana su turisti koji možda nisu čitali ništa od Hemingveja, ali su pili u njegovim omiljenim barovima. Mohito u Bodeguita del Medio, dajkiri u Floriditi.
Havana je Hotel Ambos Mundos, u kojem je pisac živeo neko vreme i napisao knjigu Za kim zvona zvone.
Havana je i bar gde je mnogo manja gužva, na kojem piše – Hemingvej ovde nikada nije bio.

Havana je san.
Havana su fotografije kao dokaz da mi se sve ovo i dogodilo.
Ipak kažu, Havana nije prava slika Kube.
I ja odlazim dalje…

© 2017 desiderata.co

U čuvenom letovalištu, pri dočeku će vas strasno zagrliti sunce, plaže i more, ali ako ste imalo nemirnog duha, već posle koktela dobrodošlice, zaljubićete se u ljude i njihove priče. I ne, nije to od ruma, to je od tih bistrih pogleda još uvek zainteresovanih za goste i širokih osmeha…

Ako želite da osetite pravi duh Kube, Varadero je samo dobra polazna tačka za dalje avanture. Često je za ovaj deo sveta, mnogo povoljnije uplatiti aranžman preko turističke agencije, nego odvojeno plaćati avionsku kartu i smeštaj. Zato pre odlaska obavezno istražite sve opcije.

Malo istorije i brojeva: Davne 1872. godine Varadero je postalo kubansko letovalište. Ali je 1930. godine američki milioner Irene du Pont, otkrio ovaj raj i počeo da gradi luku za jahte, golf terene, skriveno mesto za bogataše, gde je kažu i Al Kapone voleo da dolazi.

U ovom najvećem letovalištu na Karibima, sa preko 50 hotela koji su poređani od zapada ka istoku po broju zvezdica, cenama i luksuzu, u jednom danu bude i oko 22.000 ljudi. Godišnje Kubu poseti oko tri miliona turista, a država zaradi preko dve milijarde dolara. Kubancima je, ako nisu u njima zaposleni, strogo zabranjen ulazak u sve hotele.

Klasični turistički kliše sa koktelom u ruci, na ležaljci pored bazena ili na plaži zatvorenog tipa, može veoma brzo da se pretvori u mnogo uzbudljiviji film.

Sve zavisi po šta ste došli…

Ako hoćete da vidite kako žive Kubanci, dovoljno je samo da izađete iz svog ol inkluziv raja, prošetate plažom i udahnete stvaran život…Jer ja nikada neću poverovati da je moguće osetiti vibracije neke zemlje, ako ne upoznate ljude koji tamo žive.

U hotelu u kojem sam bila negde bliže zapadu, istaknuti članovi Komunističke partije dobijali su za nagradu sedmodnevni odmor sa porodicom. I to je bilo zanimljivo videti.

Čuvar plaže je na primer završio svetsku književnost, na posao svaki drugi dan dolazi biciklom prelazeći desetine km. Pričao mi je o Dostojevskom, Kamiju, Markesu…Od jedne Kanađanke na poklon je dobio knjigu 1000 mesta koje treba videti pre nego što umrete i čita je pred spavanje. Zamišlja mesta u kojima nikada nije bio i u koje verovatno nikada neće otići. Posebno mašta o Egiptu. Sa kubanskim Bred Pitom bilo je zanimljovo pričati o hladnoj Kanadi gde sada živi i drži restoran.

Plaža je mesto gde će vam svaki čas neko diskretno nuditi cigare, rum…uvek sa istim objašnjenjem da ima prijatelja koji radi u fabrici…
Ubrzo shvatiš da ispod ruke možeš kupiti šta poželiš, po mnogo nižoj ceni i kažu lošijeg kvaliteta. I da u društvu koje propagira jednakost, ipak ima nagrađenih i poniženih.

Za mene su poseban doživljaj i najjači utisak bile slike ljudi na plaži. Cela porodica sa kućnim ljubimcima, portabl frižiderima, suncobranima, sendvičima, muzikom, nasmejani, veseli i uvek raspoloženi za slikanje. Sve što sam videla, je dokaz da temperamentnim Kubancima nije neophodna velika lova da bi uživali i radovali se novom danu.

Kupanje sa delfinima: U Varaderu je postojala mogućnost plivati sa delfinima u bazenu, ali je primamljiviji bio izlet koji uključuje vožnju katamaranom, ručak, posetu ostrvu Cayo Blanco, i plivanje sa delfinima u moru. Inače, Kubancima ni ovo nije dozvoljeno čak i ako im platite ulaznicu. Na žalost, stroga pravila su da su turističke ponude isključivo rezervisane za turiste!

Po nekim teorijama delfini su esencija životne energije i snage. Naučno je dokazano da ove inteligentne ribe, kod ljudi izazivaju lučenje endorfina, kontakt sa njima ima efekat na mozak isti kao spavanje, moždani talasi se umiruju, koriste se u terapijama sa autističnom decom, moguće je poroditi se u bazenu sa njima…

Za mene bliski susret sa delfinima jedno je od najmoćnijih, gotovo hipnotičkih iskustava. Kao i svaki kontakt sa zdravom, sitom i zadovoljnom životinjom u prirodnom okruženju. Prava plivajuća radost!

Poslednjih godina mnogo se priča na temu kako ljudi utiču na njih, zašto nije etički odvojiti delfina iz jata, znajući da oni ceo život provedu u jednoj familiji, kakav je njihov život u bazenima i koliki je stres kada zaronimo među njih. Ako vas zanima ovaj ugao posmatranja, više možete pročitati ovde.

U Varaderu sam u jednom kafiću upoznala porodicu Rodrigez Hernandez Fernandez. Nemam pojma koje tačno prezime da napišem, jer svaka udata žena ne uzima muževljevo prezime nego očevo i mamino devojačko.  Roditelji, dve ćerke i zet. Žive svi zajedno u Havani i puno su mi pomogli na ovom putovanju. Svako ima svoje iskusvo, neki putnici su mi pričali da su ljubaznost skupo plaćali, ali sam ja imala osećaj kao da sam bila kod bliskih rođaka.
Dogovor je bio da mi, kada se vrate u Havanu, nađu privatan smeštaj. Rekli su mi da obavezno prijavim na recepciji hotela da ću biti odsutna, kako ne bi krenula potraga za mnom.

Iz Varadera do Havane možeš ići minibusom, taksijem, ali najjeftiniji i podjednako udobni su Viasul autobusi namenjeni turistima. To su novi, moderni, kineski autobusi, čisti i klimatizovani. Dan pre puta, otišla sam na stanicu da kupim kartu i tamo upoznala bračni par, jednog istočnonemačkog vojnika koji obožava Čea (tvrdio je da su zajedno ratovali) i njegovu nasmejanu suprugu.

Posle 140 km udobne vožnje, po dogovoru na autobuskoj stanici u Havani me je čekao muž starije ćerke Antoanete, nastavnik fizičkog, Huan Karlos, doteran sa uljem u kosi, crvenim patikama i majicom u tonu. Još jedna sličnost sa nama, pomislila sam. Kada imaš gosta ti se središ i daš sve od sebe, da svoju porodicu i grad predstaviš u najboljem mogućem svetlu.

Sa osmehom raširenih ruku rekao je Bienvenida a La Habana…

© 2017 desiderata.co

Komunizam, palme, salsa, cigare, oldtajmeri, kokteli, Hemingvej, majice sa likom Če Gevare… sve bi to bila Kuba za početnike, ali ja sam želela nešto više od upakovane turističe ponude. Tropski raj ili zatvor iz kojeg svi žele da pobegnu? Na Karibe sam otišla po odgovor…

Koliko ste puta čuli rečenicu da Kubu treba posetiti pre nego što Fidel Kastro umre? Za to je sada već prekasno. Ipak, ostaje nada da se neće obistiniti predviđanja onih koji je vide kao buduće predgrađe Majamija (od kojeg je vazdušnom linijom udaljena 367 km), da će se promene desiti samo na bolje, i da će nešto starog kubanskog duha preživeti.

Pišem po sećanju jer sam na Kubi bila 2005. godine i prizivam lične doživljaje i slike sa ostrva koje decenijama prkosno pleše u svom ritmu i na kojem ćete, bez obzira koje godine bili, u mnogim detaljima zateći 1959.godinu. Jednom nisam dobila vizu za Ameriku sa obrazloženjem da sam mlada i nisam udata. Pomalo ljuta, tražila sam zemlju za koju nije potrebna dozvola za ulazak i tako završila na Kubi.

Ovo karipsko ostrvo osladio mi je jedan kamerman (oni vide život u kadrovima, i ja im verujem) koji je rekao – Moraš doživeti Havanu, kada nema gužve, videti kako tip svira trubu sam za svoju dušu na šetalištu Melakon, dok ga zapljuskuju ogromni talasi.

Bila je to slika po koju sam krenula.

Već pri sletanju, bilo mi je jasno da treba da zaboravim sve stereotipe koje sam ikada čula o ovoj zemlji u obliku krokodila i prepustim se sasvim posebnom filmu u toku čije projekcije sve vreme imaš osećaj da si onako fino pripit…

Sve što vidiš može delovati zbunjujuće na početku, ali možda više za zapadnjake ili mlađe generacije, jer smo mi ipak živeli u samoupravnom socijalizmu, bili Titovi pioniri, i jedan period i kod nas je sve bilo vlasništvo države, kasnije smo iskusili prazne rafove, sankcije i redove.
Komunuzam, palme i salsa, cigare, oldtajmeri, kokteli, Hemingvej, majice sa likom Če Gevare… sve bi to bio kliše, Kuba za početnike, ali ja sam želela nešto više od upakovane turističe ponude.

Želela sam da upoznam Kubance na Kubi, naivno verujući da ću samo tako čuti istinu.

Do tada sam slušala priče onih koji su u potrazi za boljim životom, uspeli da odu sa ostrva. U knjizi Čekajući da padne sneg u Havani, Karlos Ejre kojeg su roditelji poslali samog u Ameriku, i više nikada nije video oca, piše odu o izgubljenom raju – A onda u januaru 1959. godine, svet se menja: predsednik Batista je odjednom nestao, zamenio ga je gerilac koji puši cigaru, i Božić je otkazan.

Jedan drugi Karlos u Bostonu, sa pudlicom i najkrupnijim crnim očima, pričao mi je o svojoj zemlji iz koje mu ništa ne nedostaje, u koju ne želi da se vrati i gotovo plačući mahao roze olovkom sa šljokicama i peruškama
– Kada sam bio mali, nije bilo ovako lepih olovčica, i nikome nisam mogao da priznam da više volim dečake! Želeo sam slobodu!

Odrastali smo u isto vreme na različitim meridijanima, ali u sličnom sistemu. Ja sam njemu pričala o našem sivilu. I mislim da smo se donekle razumeli. Posebno oko tih olovki, gumica i blokčića. (Sećate li se onih sumornih rumunskih svezaka?)

Za mene bezbrižnog turistu koji je došao i može da ode u svakom trenutku, život na izolovanom ostrvu gde se ne prodaje Coca-Cola, i mobilni telefoni nisu bili dozvoljeni do 2008.godine, imao je mnogo više smisla. Deca su trčala po ulici, igrala fudbal ili bejzbol, penzioneri su jedni druge pobeđivali u dominama i šahu, a u vreme prikazivanja latino sapunica, cela porodica bi posedala na trosed i planeta je mogla da stane.

Ljudi su se gledali u oči, dobio bi osmeh, ili prenoćište od neznanca, a da ništa za to nisi morao za uzvrat da daš. Dobra volja je bila ulaznica za sve. Barem je meni tako izgledalo. Jedno je sigurno, Kuba će vas naterati da se duboko zamislite o tome šta je u životu zaista vredno. I kolika je merna jedinica za sreću.

Ne možeš da se ne zapitaš kako preživljavaju?

Doktori, policajci, umetnici, imaju platu oko 29 $, radnici 10 $, a penzija u koju idu sa 65 godina je 8 $. Od 1962. godine država štampa bonove (libreta) za koje svi građani dobijaju tačno određenu količinu 30 proizvoda, kao što su pirinač, šećer, ulje, rolnu toalet papira po danu, sapun, pastu za zube…Struja i druge komunalije su jeftine, zdravstvo i obrazovanje (u šta su uključene knjige, sveske, pribor i uniforma) su besplatni. Svako dete do desete godine od države na kućnu adresu dobija tortu za rođendan.

Oko milion Kubanaca koji žive i rade uglavnom u SAD redovno svojima šalju dolare. Iako postoje kontrole, i kazne su velike za sve ilegalne poslove, uvek nešto preprodaju, iznajmljuju, prodaju, iznalaze rešenja, snalaze se. Iako se siromaštvo vidi, čini se da ljudi tamo žive opuštenije nego u zemljama sa mnogo većim standardom.

Pre nego što krenete bilo bi dobro da znate i ovo…

• Kuba je najveće ostrvo na Karibima (110,860 sq km)
• broj stanovnika 11,179,995 (2016)
• glavni grad je Havana (sa oko dva milliona stanovnika)
• stopa pismenosti 99,8%
• stopa nezaposlenosti 2.5% (po zvaničnim podacima)
• ima devet mesta na listi svetske kulturne baštine UNESCO
• često je nazivaju El Caiman ili El Cocodrilo, jer oblikom podseća na krokodila

Najveće zablude su da je jeftina za turiste i da svi samo pevaju i plešu na svakom ćošku.

Pored predivne prirode moj najjači utisak su ljudi koje sam sretala. Otkrila sam jedno sasvim posebno mesto na planeti. Shvatila zašto je Hemingvej Nobelovu nagradu koju je dobio za knjigu „Starac i more” ostavio kao dar pred jednim kubanskim božanstvom, i na šta je mislio Lorka kada je rekao Ako me nema tražite me u Granadi ili na Kubi.

I zašto je naravno uvek bolji provod u baru na kome piše Ovde Ernest Hemingvej nikada nije bio.

Malo istorije Fidel Kastro je sa grupom revolucionara 1959. godine, skinuo sa vlasti Batistu. Amerikancima se nije dopalo što njihov komšija zagovara komunizam, pa su im uveli sankcije koje traju više od pola veka. Na Fidela, koji je ušao u Ginisovu knjigu rekorda sa najdužim govorom u UN (4 sata i 29 minuta) je pokušano 638 atentata.

2008. godine zbog bolesti vlast je poverio bratu Raulu, koji je kao vesnik nekih novih vremena legalizovao upotrebu mikrotalasne rerne, interneta, mobilnih…Obama je bio prvi američki lider koji je posetio Kubu nakon 88 godina.

Fidel Kastro je u devedesetoj godini umro 25.11.2016. godine.

Kada je najbolje ići: Za putovanja je uvek pravo vreme, ali nije loše da znate da je najlepše vreme početak novembra do aprila. Maj i jun mogu biti izrazito vlažni. Jul i novembar su period uragana, posebno kraj avgusta i početak oktobra. Za novogodišnje praznike je sve uvek mnogo skuplje.

Smeštaj: Ako želite da osetite pravu Kubu, predlažem privatan smeštaj, jer ćete tako najbolje moći da vidite kako lokalci žive. Zovu se casa particulares i prepoznaćete ih po nalepnicama sa plavim trouglom na kojima piše arrendador inscripto i koje su zalepljene na vratima i kapijama. (zelene su za Kubance) Neke informacije možeš pronaći ovde ili ovde

Oni koji izdaju smeštaj plaćaju državi mesečno od 100$ do 250$, bez obzira da li imaju goste. Cene smeštaja se kreću od 10 do 25 $+ za noć. Možete dobiti i doručak, po dogovoru. Dobro je da znate da, ako vas Kubanac dovede, onda je cena automatski veća, za deo koji njemu pripada. Takođe može da vam se desi da, iako ste rezervisali, vaša soba bude izdata nekome ko je stigao ranije. Zakon preživljavanja! Ne očajavajte, sigurno ćete pronaći brzo novi smeštaj.

Postoje i ilegalni particulares, mnogo jeftiniji, ali budite spremni da bežite iz kuće u sred noći ako upadne kontrola. Inače kazna za domaćina je oduzimanje stana. Interesantno je da ukoliko neko ima partnera sa Kube, moraju priložiti venčani list kao potvrdu da su zajedno. Na taj način, kažu, pokušavaju da suzbiju prostituciju.

Gde jesti?  Što se hrane tiče, preporučujem male, porodične restorane paladares, jer je to jedan od najboljih načina da otkrijete lokalnu kubansku kuhinju. Počeli su da ih otvaraju 1995. godine i po zakonu ne mogu imati više od 12 mesta i ne smeju služiti govedinu, jastoge ili rakove.

U praksi je to malo drugačije…

Uvek sretneš nekoga ko zna nekoga ko će te odvesti u ilegalni paladares. Kako to izgleda? Jinetero je osoba koja te je dovela tamo i njemu plaćaš za to par dolara. Uđeš u kuću, upoznaš celu familiju i dugo hodaš hodnicima do zadnjeg dvorišta ili jedeš u sobi sa spuštenim roletnama. Neki nemaju meni sa cenama, pa mali oprez i obavezno pitajte pre jela koliko šta košta. Sve u svemu nezaboravno iskustvo! U ovakvim restoranima porcije su ogromne, računi manji nego u restoranima, a hrana neverovatno ukusna. I služe jastoge!

Novac:  Na Kubi se sve može podeliti na ono što koriste i posećuju lokalci na jednoj i turisti na drugoj strani. Tako postoje dve valute: kubanski pesos (peso cubano ili moneda nacional – MN) i kubanski konvertibilni pesos (peso cubano covertible – CUC). Novac se menja isključivo u menjačnicama „CADECA”. Korisno je prilikom dolaska na aerodrom, promeniti manju količinu novca. Turisti barataju sa CUC i dešava se da su cene izražene u MN, što vam prodavci često neće reći, tako da treba biti oprezan, i gledati šta ovaj ispred vas radi. Inače, imajte na umu da bakšiš očekuju baš svi!

Šta spakovati: Na Kubi nema prodavnica na svakom ćošku. A i ako ih ima, nećete sigurno naći sve što vam treba. Ako i nađete cene su turističke. Ponesite sve bez čega ne možete, šta god pomislite da će vam zatrebati (od hrane, uložaka, lekova do kreme za sunčanje, spreja protiv komaraca i šampona.) I obavezno jedan deo kofera odvojite za garderobu i sitnice koje ćete poklanjati. Primetila sam da vole majice sa vidljivim velikim natpisima firmi, naročito američkih i španskih. Videćete koliko će vam biti zahvalni, posebno mladi, željni svega.

Korisni linkovi:
www.mfa.gov.rs
www.lonelyplanet
www.insightcuba.com
Idealna muzika za pakovanje.

Na ostrvu gde nema hrane na svakom koraku, a svi kuvaju, gde nema benzinskih pumpi, a svi se voze, nema saobraćajnih znakova, a opet svi znaju put, ne možeš, a da se ne upitaš da li je Kuba tropski raj ili zatvor iz kojeg svi žele da pobegnu?

Znala sam da istinu sigurno neću pronaći u rashlađenom koktelu Kuba libre. (koji oni nazivaju “mentirita,”mala laž ili samo rum & kola)

Moja priča je počela u Varaderu, ali sam odatle završila u predgrađu Havane sa porodicom koju sam upoznala na plaži…U to ime pojačavam do daske La Lupe Puro Teatro.

© 2016 desiderata.co

Pisanje prvog posta je kao kada letiš avionom…

Pišem, brišem, čitam magazin, uputstvo za evakuaciju, posmatram druge putnike, priželjkujem da pored mene sedne neko superkul, žedna sam, gledam kroz prozor… Isključujem telefon, vezujem pojas i avion počinje lagano da krstari po pisti, pa sve brže kao najluđa vožnja sportskim autom, polako odvaja točkove od tla i na kraju poleti. A ja osetim ono fino golicanje u stomaku. Postavlja se na svoje koordinate, i počinje udoban let, u čiju kartu je uračunato piće, hrana i osmeh stjuardese.

Postoji momenat, tačka bez povratka, kada avion više ne može nazad. Baš to se desilo i meni. Zahvaljujući jednom slučajnom susretu, dobroj volji i veštim prstima, moj blog je uzleteo… I došao do tačke kada nema više nazad! Konačno ćete dobiti sve razglednice koje sam uporno godinama slala na pogrešne adrese.

Putovanja menjaju život. Posmatranje sveta sa visine ne pruža samo fenomenalan pogled, na oblake, usnule gradove, moćne vulkane, već ti daje perspektivu. Ima u odlascima nečeg mnogo većeg od razgledanja spomenika, šopinga i turističkih atrakcija, nešto što pruža duhovni rast i trajnu promenu ideje o samom životu. A što je najbolje, upoznajući svet, ponajviše upoznaješ sebe. I što više lutaš, sve si manje turista i sve više postaješ putnik. Kako ćeš prepoznati putnika u sebi? Na primer po rečenici Turisti ne znaju gde su bili. Putnici ne znaju gde idu.

Za početak nešto sasvim lično. Zašto putujem? Za mene putovati znači živeti. Odlasci su spas lepih snova, način da zadovoljim svoju radoznalost, da pronađem smisao, da razumem svet i sebe samu.

Ako ubacim malo romantike moja putnička biografija mogla bi da počne činjenicom da sam rođena na noge. Dakle, od početka spremna da odšetam. Prvi put sam letela avionim sa dva meseca ka Podgorici, ali smo zbog jakog vetra prinudno sleteli u Split. Znači, avanturista od samog starta. Zbog prirode posla mog tate ceo život smo se selili i menjali gradove, škole i perspektive i kad se sve sabere ono što sam ponela od kuće staje u rečenicu – Neki ljudi puštaju korenje, a nekima rastu krila.

Mogu i da otpevam. A i da naučno objasnim.

Kako su me putovanja menjala? Prvo sam naučila da svet i nebo vidim u svom dvorištu. Potom sam otputovala u London. Zameniti sivi Beograd devedesetih čarobnim Kraljevstvom, bio je momenat kada sam uvidela da život može imati i druge boje, druge priče, automobili volan sa desne strane, a neki muškarci i suknje. Bila je to tačka preokreta kada sam postala kao onaj helijumski balon, ili zmaj, koji bi samo leteo, ukoliko nema nečega što ga čvrsto drži na zemlji.

Odlazak u Hong Kong je bilo takođe putovanje posle kojeg nisam bila ista. U Aziji sam, sliku u pasošu zamenila slikom morske sirene koja nema strah od dubina, ali ima neopisiv strah od plitkog i površnog života. U Bostonu sam živeći svoj američki san, ozbiljno odlučila da počnem da pišem knjige. U Japanu da ću završiti školu za joga instruktora. Zbog putovanja sam počela i da učim da fotografišem. Tako sam polako odlazeći sve dalje, zapravo bila sve bliže sebi. Kakve veze ima pisanje, fotografija, joga i putovanja? Sve veštine traže vreme, strpljenje, posvećenost, fokusiranost, kreativnost. I naravno odlučnost da se krene.

Volela bih da vas sve što pročitate ovde nadahne da putujete i vidite svet svojim očima. Da moji doživljaji i saveti budu samo početna stanica u otkrivanju dubina i visina, i pisanju vaših putopisa. Svi putnici ovoga sveta se slažu da nikada ne bi otišli nigde da su krenuli od razloga zbog kojih ne mogu da putuju. Jer ako zaista želimo i bez novca možemo da stignemo tamo gde smo zamislili, ali bez čiste duše i hrabrosti ne vredi ni krenuti.

Kao što je napisao italijanski pisac Čezare Paveze – Ako odlučite da putujete daleko i brzo, onda ne nosite mnogo stvari. Ostavite sve svoje zavisti, ljubomore, nepraštanja, sebičnost i strahove. I krenite na put…

© 2016 desiderata.co